Операција смањена желуца постала је све популарнија у Србији. Доцент доктор Дејан Величковић за Магазин Новости објашњава предности и мане ове озбиљне интервенције.
Многобројне јавне личности, које су се подвргле овом захвату, допринеле су на још већој популарности ове операције, а за наш портал о овој теми смо причали са једним од најбољих хирурга доц. Доктором Дејаном Величковићем, који се баријатријском хирургијом бави преко десет година.
Доктор Величковић ради у Клиничком центру на Првој хирушкој клиници и експерт је за канцере желуца и једњака.
На самом почетку разговора о операцији смањењс желуца, доктор Величковић нам је објаснио колико је безбедна ова операције и шта га пацијенти најчешће питају?
Увек када ме пацијенти питају да ли је операција безбедна, ја кажем да јесте, морбидитет и морталитет те операције је веома низак. Ипак, не постоји операција где је проценат смртности нула, чак и на најједноставнијим операцијама, као што је операција црева или херније (киле), жучне кесе, или на много мањим операцијама. Исход једне операције зависи од одабира пацијената, не може свако да буде кандидат за операцију. Једна ствар је хируршки рад и како се обавља, а друга ствар је анестезија, односно анестезиолог. Поред тога треба водити рачуна о постоперативном току, јер су гојазни пацијенти рањиви и склони компликацијама и тромбовима.
Шта је предуслов за ову операцију?
Критеријуми за операцију су постављени пре више од једне деценије. Један од критеријума је индекс телесне масе (БМИ). Предуслов је да БМИ буде изнад 40 или преко 35. Наши пацијенти углавном имају озбиљне болести, које су повезане са гојазношћу, почев од повишеног крвног притиска, шећерне болести, озбиљне проблеме са зглобовима, кичмом, инсулинском резистенцијом. Постоји, међу баријатријским хирурзима, расправа да ли је ово довољан критеријум. Људи желе да се убаци и психолошки критеријум, неке психичке трауме које људи, који имају проблем са килажом, доживљавају у свакодневном животу. Сви знамо да су ти људи стигматизовани, врло често имају проблеме, од авионског саобраћаја, градског превоза, где год се појаве, људи их гледају чудно.
Фото: Доцент доктор Дејан Величковић
Колико људи размишљају, пре него што се одлуче за ову операцију И какве дилеме имају?
Истраживао сам за себе и неки период у којем пацијенти ломе то у глави је годину дана. Људи се боје, ово је специфична хирургија, јер ви наизглед оперишете здраву особу, није лако оперисати неког наизглед здравог. Људи дођу код нас као последња опција. Сви су пробали хиљаду дијета, хиљаду начина да смршају, па су имали јо-јо ефекте. До сада нисам имао пацијенте који су то на пречац одлучили.
Постоје два типа ове операције. Можете ли нам рећи нешто више о томе и у чему се разликују?
Постоји неколико врста процедура, а те процедуре можемо да поделимо у две велике групе. Једна група су рестриктивне процедуре, где се смањује капацитет желуца за 70 до 80 процената и имате другу групу процедура, које се зову комбиноване процедуре (рестриктивне мал апсорптивне). У овом случају имате смањивање желуца и изузимање једног дела танког црева из процеса варења хране и апсорпције. Смањивање желуца ("слив гастректомија") је представник прве групе, а гастрични бајпас, представник друге. "Слив гастректомија" се чешће изводи, док гастрични бајпас, која је радикалнија интервенција, углавном се примењује код људи који имају тешке облике шећерне болести.
Ако је неко кандидат за ову операцију, али има неки здравствени проблем, на пример са срцем, да ли оперишете такве пацијенте?
Што се тиче пацијената који су кандидати за баријатријску хирургију, а при том имају неку кардиолошку болест, за њих важе иста правила, односно исте индикације И контраиндикације за операцију, као И за све друге пацијенте, тако да у том смислу, баријатријски пацијенти нису ни у ком смислу специфични И зато се врши детаљна преоперативна процена од стране анестезиолога И кардиолога, ко је кандидат уопште за операцију, а ко није. Дакле, кардиолошка болест сама по себи, није контраиндикација за операцију. Велики број пацијената који су гојазни имају велики број придружених болести од стране кардиоваскуларног система, дијабетеса И тако даље, а ипак се оперишу.
Шта се дешава када пацијенти, након операције, схвате да имају проблем психолошке глади?
Има неких људи, ја се с њима слажем, који кажу да је гојазност болест главе, а не стомака. Пацијентима који се суоче са проблемом психолошке глади, потребна је подршка психолога. Није лако пребацити се на други начин живота. Та борба траје од 6 месеци до годину дана И у том период је врло значајна подршка породице И пријатеља. Дакле, што се тиче психолошке подршке, то је веома препоручљиво за наше пацијенте.
Рекли сте нам на почетку да ова операција спаде у високо безбедне захвате. Можете ли нам рећи нешто више о опоравку, с обзиром да многе особе које су урадиле операцију смањења желуца, тврде дас у се лако И брзо опоравиле!
Да, то је тачно. Ми инсистирамо да људи већ након 2-3 сата од операције устану на ноге, могу да шетају уз помоћ физиотерапеута, увече им већ дајемо да пију воду и практично су они већ сутра способни да иду кући. У зависности чиме се баве, пацијенти могу врло брзо да се врате послу.
Шта бисте поручили људима који размишљају о овој операцији?
Препоручио бих да добро размисле и само ако не могу сами да се изборе са вишком килограма, а мали број људи може, тек онда треба да размисле о операцији. Веома је битно изабрати хирурга који се тиме озбиљно бави и који има искуство. Поред тога, хирург мора да вам објасни шта вас чека, јер операција је почетак борбе, а не крај.
