Иво Андрић је иза себе оставио веома корисне савете и мудрости
Иво Андрић, чувени југословенски књижевник и дипломата, рођен је 9. октобра 1892. године. Као млад је био доста бунтовне природе, па је у неколико наврата окарактерисан као политички непријатељ.
Започео је студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет, али му локација није одговарала из здраствених разлога. Идуће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру, радио је као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. Врхунац је достигао током 1939. године када је постављен за опуномоћеног министра и посланика Краљевине Југославије у Берлину.
Његова најпознатија дела су "На Дрини ћуприја", "Еx Понто", "Немири", "О причи и причању", "Госпођица", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и многе друге. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године. Преминуо је 1975. године у Београду.
“Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети”
“Не могу ја - каже - добри човече, оздравити, јер ја и нисам болестан, него сам овакав, а од себе се не може оздравити.”
“Тако обично бива. Они које желимо да видимо не долазе у часовима кад на њих мислимо и кад их највише очекујемо, а појављују се у неком тренутку кад смо мислима најдаље од њих. И нашој радости због поновног виђења тада треба мало времена да се дигне с дна, где је потиснута, и појави на површини.”
“Дуготрајно робовање и рдјава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
“Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке, своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек”
“Никада више не планирам. Ја само живим овај живот. Понекад како желим, понекад како морам. Ситнице ми боје живот. Ситнице су срећа. Зато ја волим мале ствари. И велике торбе. Свуда их са собом носим, јер себи дугујем још понеку шетњу између очекиваног и непланираног.”
“Животна снага једног човека мери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.”
"Човека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно."
"Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа."
"Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља."
"Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха."
"Људи мале памети ретко се боје да не буду досадни."
"Доброта је у овом свету голо сироче."
"Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење."
"Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи."
"Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима."
"Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу."
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
