Ivo Andrić je iza sebe ostavio veoma korisne savete i mudrosti
Ivo Andrić, čuveni jugoslovenski književnik i diplomata, rođen je 9. oktobra 1892. godine. Kao mlad je bio dosta buntovne prirode, pa je u nekoliko navrata okarakterisan kao politički neprijatelj.
Započeo je studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet, ali mu lokacija nije odgovarala iz zdrastvenih razloga. Iduće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu.
Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru, radio je kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. Vrhunac je dostigao tokom 1939. godine kada je postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.
NJegova najpoznatija dela su "Na Drini ćuprija", "Ex Ponto", "Nemiri", "O priči i pričanju", "Gospođica", "Travnička hronika", "Prokleta avlija" i mnoge druge. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Preminuo je 1975. godine u Beogradu.
“Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti”
“Ne mogu ja - kaže - dobri čoveče, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.”
“Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja tada treba malo vremena da se digne s dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.”
“Dugotrajno robovanje i rdjava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.”
“Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek”
“Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”
“Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.”
"Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno."
"Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća."
"LJubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja."
"Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha."
"LJudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni."
"Dobrota je u ovom svetu golo siroče."
"Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje."
"Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži."
"Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima."
"Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju."
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
