Дела Иве Андрића истражују судбине, сукобе и духовна превирања, а његове мисли о човеку, патњи и унутрашњем миру и данас звонко одјекују.
Свет се брзо мења, пун је изазова и сукоба, па нас често оставља без компаса. Зато су нам потребне мудре мисли, а баш на данашњи дан - 9. октобра - рођен је Иво Андрић, један од наших највећих књижевника, добитник Нобелове награде за књижевност и неуморни истраживач људске душе. Његова дела откривају његову дубоку свест о пролазности времена, вечном трагању за смислом и људским вредностима.
Рођен 1892. године у Босни и Херцеговини, Андрић је одрастао на простору у којем су се сударале културе, вере и историјски преврати, што је увелико обликовало његов поглед на свет и књижевни израз.
Андрић није само писац великих романа попут „На Дрини ћуприја“, „Травничка кроника“ или „Госпођица“, већ и мислилац чије су речи одјекивале у вези са дубљим питањима живота. Његове речи откривају мудрост која надилази књижевност и улази у сферу духовности и људских вредности.
Андрићеве мисли постају све релевантније. Али кроз Андрићеву мудрост учимо како је права снага у прихватању властитих ограничења, тражењу равнотеже између спољног и унутрашњег света, као и у стварању смисла кроз мир и промишљање.
„Не могу ја - каже - добри човече, оздравити, јер ја и нисам болестан, него сам овакав, а од себе се не може оздравити.”
„Тако обично бива. Они које желимо да видимо не долазе у часовима кад на њих мислимо и кад их највише очекујемо, а појављују се у неком тренутку кад смо мислима најдаље од њих. И нашој радости због поновног виђења тада треба мало времена да се дигне с дна, где је потиснута, и појави на површини.”
„Животна снага једног човека мери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.”
„Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке, своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек”
„Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“
„Никада више не планирам. Ја само живим овај живот. Понекад како желим, понекад како морам. Ситнице ми боје живот. Ситнице су срећа. Зато ја волим мале ствари. И велике торбе. Свуда их са собом носим, јер себи дугујем још понеку шетњу између очекиваног и непланираног.”
„Човека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно.“
„Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.“
„Доброта је у овом свету голо сироче.“
„Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.“
„Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.“
„Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.“
„Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима.“
„Човек је најјачи кад остане сам са својом патњом. Кад је присиљен тражити у себи и око себе оно што не налази у свету људи.“
„Прави човек је онај који у тишини свог живота ствара унутрашњи склад, а не онај који галами и показује своју снагу.“
„Све тече, све пролази, све се мења – осим једне ствари: човекове потребе за душом, за нечим вишим од њега самог.“
„У свакој патњи, у сваком губитку, постоји семе мудрости које нам живот дарује, и само од нас зависи хоћемо ли га препознати.“
(Сенса)
БОНУС ВИДЕО
