Тешко је замислити да је Иво Андрић чекао преко 30 година на своју љубав. Толико је био стрпљив и толико је био истрајан у томе да сачека своју Милицу, да је живео поред ње и еног супруга, као најбољи пријатељ и друг све док она није постала удовица. За то време сви су причали да је он ексцентрик, нежења, човек који не воли жене, а он је чекао на своју "Јелену, жену које нема".
Иво Андрић је знао нешто: "Сви прави животи су лепи и тешки."
Са том мишљу је живео свој прави, лепи живот, мирно и тихо и онда: "Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља."
Када су се венчали он и његова Милица, живот је напокон добио свој прави смисао, а Иво своју љубав.
"Мир и спокојство једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи."
А онда, након година лепог живота, његова Милица умире, а Иво се повлачи у себе чекајући ред да и он оде код ње: "Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо."
Дане проводи читајући, пишући, самујући... Причали су да је пореметио с умом, да хода кућом причајући којешта, али истина је била да је наступила компликација због поремећаја циркулације крви, што је стварало маглу у мозгу.
"Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и поступно; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот.Толико је било у животу ствари којих смо се плашили. А није требало. Требало је живети."
Умире у 83ој години, на Војно медицинској академији у Београду: "Ко чини добро, од њега се још више добра очекује."
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
