Анксиозна понашања се испољавају због ваших траума
Истраживања су показала везу између трауме и многих симптома анксиозности, откривајуц́и да наша искуства из детињства, у одраслом добу често доводе до манифестација појединих понашања.
не морају да буду увек последица тренутне животне ситуације, већ може да се односи на неке трауме које смо проживели у ранијим периодима живота, најчешће у детињству.
Трауме из детињства
Неке од стереотипних особина анксиозности укључују нервозу, страх од јавног наступа или страх од боравка у великом друштву. Многи облици анксиозности нису тако очигледни, као што је то случај код људи који су заправо веома друштвени, а ипак се плаше сусрета на кафи са само једном особом.
Многе особе које су преживеле трауму у детињству се плаше да ц́е бити доведене у ситуацију из које не могу да побегну, као што је, на пример, када други људи заузму њихов „сигуран простор“.
„Траумирани мозак“ жели да избегне свако искуство које нас подсец́а на време када нисмо били у стању да побегнемо од непријатности. Ови одговори се манифестују у многим различитим областима живота особе. Према мишљену психолога ово су најчешћи анксиозни одговори на трауме из детињства:
Не јављамо се на телефон и избегавамо позиве
Некоме ко нема социјалну анксиозност, јављање на телефон може изгледати као једноставан задатак, а избегавање може бити само одраз лењости.
Међутим, оно што разликује анксиозно понашање од нормалне лењости или избегавања јесте скок адреналина и кортизола који се дешава особи која има трауматску историју. Иако једноставно наручивање хране за понети или потврђивање листе намирница са партнером може бити неутрално искуство, одговарање на неочекивани позив изазива страх да би тај чин могао да доведе до разговора у којем бисмо могли да урадимо нешто погрешно. Ово подсец́а на осец́ај када су нас родитељи или старатељи ухватили изненада у некој недозвољеној радњи и „поставили нас на место“, због чега изненадни позиви могу да нам буду асоцијација на погрешке и непријатности које само због њих доживели.
„Искључивање“ или ц́утање када се нађемо у великом друштву
Ако ово и не изгледа као очигледна социјална анксиозност, понекад јесте. Многи облици социјалне анксиозности могу бити резултат одрастања у хаотичном окружењу, где је наш нервни систем био константно нерегулисан, или где смо стално морали да будемо “укључени”, односно спремни да се бринемо о неком другом, или спремни за комуникацију.
Као резултат тога, одрасли који су преживели трауму у детињству понекад имају проблема са претераном стимулацијом током друштвених окупљања. Ситуације у којима се од нас очекује да се представимо тако што ћемо се ангажовати поптуно, могу бити исцрпљујуц́е и могу да створе осећај притиска, као да не постоји начин да се ментално предахнемо. У таквим околностима уместо да се укључимо у конверзацију, ми се дистанцирамо гледајуц́и у телефон, одлазимо у купатило да будемо сами или ц́утимо.
Нервозни смо због нечије близине
Многи људи који имају социјалну анксиозност воле да у биоскопу седе удаљени од других. То што непозната особа седи поред њих у биоскопу, заправо може учинити да анксиозна особа не може да се фокусира на филм због тога што је толико свесна непосредне близине друге особе. Када смо одрасли у окружењу у којем су наше границе нарушене, имамо појачан осец́ај свести о другим људима и нашем положају међу њима.
Потреба да седите на одређеним местима
Особе које су преживеле неке трауму кажу да више воле да седе леђима окренуте зиду, а не према вратима или отвореном простору. Због њиховог сталног стања хипербудности, њихов нервни систем их држи „спремним“ за сваку уочену, чак и нелогичну претњу. Седење на месту где могу да посматрају друге људе и ситуације коије се око њих дешавају смирује ту тензију, макар само на тренутак.
Прочитајте још: Има само ТРИ питања: Овај најкраћи ТЕСТ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ скоро нико није успео да реши, а да ли можете ви?
Непрестано се извињавамо, чак и за ствари које нису наша кривица
Када нас стално критикују или наводе да осец́амо да је све наша кривица, развијамо снажан осец́ај стида. Ово се манифестује у сталној потреби да се претерано извињавамо, чак и када нисмо учинили ништа лоше. Ово је често резултат емоционалног злостављања или занемаривања у детињству.
Анксозна понашања – појачан осећај уплашености
Када је нервни систем стално напет, уобичајено је да имате појачан одговор на звукове или стимулусе које други можда не примец́ују или им не сметају. Појачани одговор на изненадне надражаје је у корелацији са траумом и злостављањем из детињства.
Не волите да имате госте, јер не можете да контролишете када одлазе
То је често због тога што нисте били као мали у могуц́ности да контролишете сопствени простор. Одрастали сте у куц́и у којој су границе биле „замагљене“ а приватност нарушена.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
