Србија је на јако високом месту по броју самоубистава
Десети септембар је Светски дан превенције самоубиства, наиме, сваке године самоубиство изврши 800.000 људи, па је то пети узрок морталитета у развијеном свету и водећи узрок превремене смрти, а нарочито међу младим људима. У Србији сваке године око 1.500 особа изврши самоубиство и по тој црној статистици смо на 13. месту у Европи.
Достојевски је писао да је самоубиство акт поништења сопственог живота и да људи често причају о самоубиству као да је то тајна коју не могу да поделе ни са ким. Пријатељи и чланови породице шапућу међу собом о томе, а када неко почини самоубиство, питање које се поставља је: "Зашто?"
А одговор је крајње једноставан - реч је о депресији, која је озбиљан поремећај расположења који утиче на начин на који човек размишља, као и на то како се он осећа и понаша. Ово не значи да је особа само један дан или два лоше расположена. То је велика јама очаја у којој нада нестаје, а самоубиство се често чини као логичан и једини излаз.
Особа самоубиством жели да оконча своју емотивну патњу али и да уклонити себе као једног од узрока боли и патње других људи у њеном животу.
Самоубиство се доживљава као решење Иако рационално можемо да разложимо себи да самоубиство ништа неће поправити, некоме ко је суицидалан, оно изгледа као право решење за све или већину његових проблема. Немам новац, немам посао, усамљен сам, бескористан и беспомоћан? Окончаћу свој живот и престати да будем терет и себи и друштву. Узрокујем бол некоме кога волим? Окончаћу свој живот и престати да будем извор тог бола. Имам осећај депресије која изгледа као да јој нема краја, патња постаје неподношљива и сваким даном се погоршава? Окончаћу свој живот и престати да се мучим.
Особе које никада нису патиле од депресије или имале мисли о самоубиству најчешће не разумеју како неко може да се осећа толико депресивно и безнадежно да почне да размишља о окончању свог живота.
Прочитајте још: Седам знакова који могу да указују на ЛАТЕНТНУ ДЕПРЕСИЈУ: Обратите пажњу на пошање према другима
Самоубилачки настројене особе обично се налазе у озбиљној и нелеченом (или недовољно леченом) депресивној епизоди. Многе особе умеју јако добро да крију такву емотивну бол и да се претварају како је све у реду, али испод своје фасаде су у тешкој агонији и потребна им је помоћ.
Ирационално и депресивно пребојено размишљање је саставни део депресије. То значи да особа размишља о себи и о свом животу на начин који не би имао смисла већини других људи. Особа себе доживљава беспомоћно, безнадежно и бескорисно. Догађаје из садашњости и прошлости се тумаче у контексту садашњих осећања те ће чак и срећни догађаји добијати негативна значења.
Исти принцип важи и када је размишљање о будућности у питању. За особу у тешкој депресивној епизоди будућност је црна без перспективе и без наде.
Како је особа у депресивној епизоди склона се фокусира и ставља у први план ствари које само повећавају депресију она покреће такозвану "негативну спиралу" која доприноси погоршању стања и подстиче на размишљање о самоубиству.
Потражите помоћ на време
Кључ за заустављање "негативне спирале" пре него што буде прекасно јесте признавање постојања боли и агоније и тражење помоћи.
Потражити помоћ пре него што буде прекасно Када је тражење помоћи у питању изазов се огледа у томе да особа призна да јој је помоћ потребна, не само самом себи, него и другим људима у њеном животу.
Људи се често стиде или сматрају да са њима нешто није у реду ако морају да иду код терапеута или психијатра. Да их то чини слабићима, неспособњаковићима и јадним уколико се са својим проблемом не изборе сами. То су једноставно старе стигме које су се задржале, упркос томе што се наше разумевање менталног здравља и лечења истог побољшало у последњим деценијама.
Друга мисао која често пролази кроз главу особе која пати од депресије јесте то да јој можда и нема помоћи. Да се депресија коју осећа толико измакла контроли и да је толико тешка (или да јој је живот у тој мери закомпликован) да нема наде. То је депресија која говори из особе.
Помоћ је веома доступна и већина људи који је потраже направе помак на боље - неки у року од неколико дана, а готово сви у року од неколико недеља. Било да је у питању психотерапија, лекови или и једно и друго, већина се ослободи оног поражавајућег осећаја депресије и безнађа.
Када дође до побољшања и враћања расположења особе у нормалу, самоубилачке мисли и тенденције почињу да бледе. Особа поново добија мали трачак наде, који са временом постепено расте и цвета. Годину дана касније, на мисли о самоубиству се гледа као на вапај, позив за помоћ и некадашњем начину да се другима искомуницира колику патњу и бол је особа осећала.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
