Лаза Костић преминуо на данашњи дан, а остао је упамћен по невероватној љубави коју је осећао према Ленки Дунђерски
На данашњи дан, 26. новембра 1910. године преминуо је велики спрски ерудита Лаза Костић, доктор права, врсни песник, заљубљеник у естетику и новинарство. И поред свих титула које је имао и песама које су остале да вечно живе, Лаза је највише остао упамћен по трагичној платонској љубави са Јеленом Ленком Дунђерски.
Након што је докторирао у Пешти, Лаза се вратио у родну Војводину, како би у Новом Саду радио као наставник, адвокат и председник суда. На позив свог доброг пријатреља Лазара Дунђерског, дошао је на његово имање у Челареву, где је 1891. први пут срео Лазареву ћерку Ленку.
Мало је рећи да је био очаран њеном лепотом и младошћу, док је Ленку снажно привукао његов весео дух, питома нарав и топле очи које су упркос опирању и удаљавању, одавале да се и она њему допада. Ипак, Лаза је био свестан да је разлика у годинама била превелика, био је старији од Ленке пуних 29 година. Он је био човек у годинама, а она висока и витка,образована и талентована девојка нестварне лепоте, пред којом је била светла будућност.
Иако су се у њему родиле емоције толико снажне да и сам није могао да верује шта му се дешава, Лаза се трудио да остане присебан и да се удаљи од ње. Очајнички је покушавао да је одгурне од себе, чак јој је проналазио и потенцијане мужеве, међу којима је био и Никола Тесла, с којим се Костић дружио.
Све мушкарце Ленка је одбијала, а родитељи је, на Лазину жалост, нису терали да се уда против своје воље.
Упркос свему, емоције су расле и расле. То ће Лаза касније написати у својој чувеној песми Санта Мариа Делла Салуте, посвећеној Ленки: "Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт". Од немогуће љубави Лаза је побегао у манастир Крушедол на Фрушкој гори. Није било раздаљине која би умањила јачину песникових емоција, па их је 1892. у Крушедолу слио у прелепу песму "Госпођици Л. Д. у споменицу", посвећену Ленки, коју је касније поклонио дворцу Дунђерских у Челареву.
Последњи очајнички корак Лазе Костића да побегне од кобне љубави била је женидба Јулијаном Паланачки из Сомбора, којом се оженио на предлог Ленконог оца.
"Да ли је могао да буде свирепији? За кума је позвао мог оца! Савршен злочин, без трага. Али зашто? Шта сам нажао учинила? Зашто се оженио за богатство и само због тога? Чујем, није ни лепа, ни млада, само мираџика. Зар на то спаде мој велики песник и сви његови, и моји идеали? Отишла је моја срећа. Нашто сада и живот?", записала је Ленка у свом дневнику након што се Лаза оженио.
Два месеца касније, док је Лаза био са Јулијаном на брачном путовању у Венецији, Ленка Дунђерски је трагично преминула 8. новембра, на свој 25. рођендан. Званични узрок смрти је тифусна грозница, али њени најближи верују да се Ленка убила због несрећне љубави.
Вест о смрти Лазу је дотукла. Кривио је себе за Ленкину смрт и молио Бога и Богородицу да му опросте. Сломљен и очајан, отишао је у Цркву Госпе од Спаса у Венецији (Санта Мариа делла Салуте) да се моли. По томе ће добити име најлепша љубавна песма српске поезије - Санта Мариа делла Салуте.
Од Ленкине смрти Лаза се никад није опоравио. Свој живот после ње називао је тешка “безњеница”. Мало по мало записивао је најлепше стихове препуне бола, очаја, крика рањене душе и вапаја за несрећном Ленком пуних 14 година.
Неколико месеци пре него што је умро, објавио је песму Санта Мариа делла Салуте, у којој је саткана сва трагедија једне од највећих љубави које су се десиле на нашим просторима.
Безгранична љубав његове супруге Јулијане која је волела Лазу Костића више од свега и свакога није била довољна да Лазу врати животу. Причало се да је Ленка почела да му се привиђа свуда, између осталог у лику Богородице на иконама.
У октобру 1909. године Јулијана је преминула, а Лаза је остао потпуно сам у њиховој великој кући. У јануару 1910. несрећни песник први пут није славио крсну славу. Није више проналазио радост ни у чему.
Здравље му је било нарушено, престао је да пише, једино је још пристајао да прими неколико пријатеља у посету. Вести о смрти Сима Матавуља и патријарха Георгија Бранковића, његових добрих пријатеља, додатно су га узнемириле и лоше утицале на ментално и физичко здравље песника.
Пре него што ће умрети, Лаза Костић је написао тестамент, којим је оставио по 1.000 круна фрушкогорским манастирима Крушедол (да се сваке године на Аранђеловдан помене Ленка Дунђерски) и Раваница (да се на Видовдан сваке године помене његова Јулијана). Део имовине оставио је пријатељима Ђоки Чордару и др Радивоју Симоновићу, сестрићу Владимиру Блануши, више од 3.000 круна оставио је сомборској Српској читаоници, а 1.000 круна новосадској Саборној цркви за помен душе својих родитеља и најближих сродника.
Несрећни Лаза Костић преминуо је 26. новембра 1910. године. Ако би било по његовој жељи, отишао је "у рај, у рај. У њен загрљај...", како је описао сопствену смрт у чувеној песми.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
