Погледајте како је Први мај у Београду некада изгледао
Црвени каранфили, симбол проливене крви радника који су 1. маја 1886. на улицама Чикага страдали тражећи осмочасовно радно време, данас, чини се, одлазе у заборав. Нема више ни слетова, ни парада. Све је заменио Првомајски уранак уз мирис роштиља и наду да, баш на тај 1. мај неће бити кише. А Чикаго? Да ли га се ико још сети?
Ипак, некада је било другачије. Београд је прослављао Први мај као велики празник, као победу радничке класе, као дан који мора остати у сећању генерација.
Долазак Првог маја у Београд
На иницијативу изнету на Другом конгресу Радничке интернационале, Међународни празник рада у Београду је почео да се обележава 1893. године. “Прослављен” је, у духу Чикага, протестним скуповима и митинзима на којима се тражило побољшање права радничке класе.
Прва велика прослава Првог маја у Србији организована је 1905. године. Тада је улицама Београда прошетало чак 6.000 људи, а сваке наредне године обележавање (не прослављање) Првог маја понављано је на сличан начин, све до почетка Другог светског рата и страхота које је донео.
Послератна еуфорија донела је измене и у начину на који је Први мај дочекиван. Београд је претрпео огромна разарања у бомбардовањима, а народ поднео велике жртве. Није било никога против кога би се протествовало, па је одлучено да, у духу нове слободе Први мај постане светковина пролетеријата.
Тако је 1947. године за Први мај одржана велика парада на Теразијама у ослобођеном Београду. Парада је величала раднике, а ентузијазам се могао видети на лицима свих.
Током параде је чак пуштена у рад и прва тролејбуска линија.
Првомајски уранак
Све до седамдесетих година прошлог века, Међународни дан рада је углавном обележаван различитим културним манифестацијама. Дух колективизма и солидарности доминирао је прославом Првог маја, нерадног дана у целој држави. Заправо, они који су радили током празника добијали су за то посебну накнаду која је ишла и до половине месечне плате.
Први мај је био један од најпопуларнијих празника и свечаности су почињале још ноћ пре уз логорске ватре и дружење. Тако је настао Првомајски уранак, дочек празника и збор радних људи у рано јутро.
Седамдесетих, овај обичај се мало изменио захваљујући доласку и популаризацији аутомобила. Уместо целоноћног бдења, људи су почели да, рано изјутра, колима дођу у природу и, док је са радија у ауту допирала музика, заложе роштиљ и наспу хладно пиће и тако започну свој мини одмор.
Првомајске шопинг туре
Током осамдесетих и деведесетих, пред крај Хладног рата, капиталистичка економија почела је крчи пут ка тадашњој социјалистичкој држави Југославији. У том периоду почела су прва кашњења плате и пад у платежној моћи радника.
Првомајске параде више нису одржаване, а слободни дани за овај празник почели су да се користе за одлазак у шопинг туре до Грчке и Трста, како би се пазарило више за мање пара.
Ово је био увод у оно што ће уследити. Пред крај 20. века радничка класа била је на коленима, а уместо на радно место, људи су одлазили у рат. За плату могла се купити векна хлеба, а радни дани нису се разликовали од нерадних.
Први мај људи су почели да обележавају са пријатељима код куће, а тек ретко ко би се одлучио за одлазак на излетиште.
Нови век је донео мало промена. Велики број људи остао је без посла и за велике прославе пара није било. За Први мај, ако је имало одакле, вадио се тек по који динар, реда ради. Транзиција је била у току.
Последњих година ситуација је боља. Враћа се време Првомајских уранака и роштиља, одлазак до оближњих излетишта са пријатељима, музика и песма.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ