Ведрана Рудан отворено отворено покренула тему незахвалности деце и односа према родитељима.
Ја сам мислила да се то само мени дешава. Имам дете. Дете има дете. Муж и ја бисмо некад хтели покрај себе имати дете свога детета. Не под сваку цену јер се дете мога детета које више није мало дете понаша као дете. Ви који немате дете ни од детета дете не знате о чему говорим.
Па ћу вам објаснити иако вас ова тема не занима. Благо вама. Ми, муж и ја, зато јер смо стари, не разумемо генерацију мога детета. Та генерација својим родитељима из дана у дан понавља само једну реченицу, не мешајте се у наше животе, понекад још особније НЕ МЕШАЈ СЕ У МОЈ ЖИВОТ!
Што то значи, питала сам. Одговор је врло једноставан. Моје дете и партнер мога детета и њихово заједничко дете имају право на неузнемиравање у недоба, ни једно доба није право доба за називање, право да од тебе траже услуге широкога спектра у свако доба.
НЕ МЕШАЈ СЕ У МОЈ ЖИВОТ!
Након што си им током четрдесет година дао душу и тело, да си “увек мислила на себе и да си себи увек била и прва и задња”. Кад то чујеш од свога детета од тебе се очекује да шутиш, да се смешиш, не злобно. Не мешај се у мој живот! Најзад сам схватила што то значи и кога ја у животу имам.
Немам дете, имам партнера. Он се на мене не дере, он од мене не тражи да му се не мешам у живот, он не подивља кад га назовем, он ми никад у слушалицу не зарежи, у гужви сам, имаш минуту да ми кажеш што те мучи. А мене баш ништа није мучило. Само сам хела чути глас свога детета.
Детета кога сам некад јако вољела и кога из дана у дан волим све мање. Не осећам се кривом због тога и не, неће ми моје дете набијати осећај кривице за све своје промашаје. Е па, не требаш ми, пелене још не носим, требао ми је твој глас, твој осмех, требало ми је твоје дете.
Има живота и без деце и без унука. Има га!
Дете које неће јапанкама гађати екран телевизора, које неће доручковати у подне, које неће пљувати ручак и гледати цртиће тако да се ори читава кућа. Не, не осећам се кривом што ми све мање треба и моје дете и дете мога детета. Има живота и без деце и без унука. Има га!
И треба уживати у њему. Што фали погледу на бугенвилију, шетњи уз море са мушкарцем свог живота, грицкању гирица у коноби на риви, читању књига, грљењу мужевљева врата? Што недостаје животу без детета и детета твога детета? О, како могу уживати без дерњаве, вечне анализе мојих грешака које чиним од стољећа седмог, говорења како “ми” не разумијемо “њих” јер смо “ми” живјели у систему у коме “нас” није убијало радом.
“Ми” смо радили од седам до три и онда били бескрајно слободни и без стреса. Ха, ха. Неки од нас, не мали број, смо и у оном систему радили два посла да бисмо могли враћати кредите, неки од нас и данас раде од седам ујутро до девет увечер сваки дан у недељи иако је некима од нас шездесет и нека за вратом. Не мешај се у мој живот!
Треба то поштовати и очекивати да се твоје дете не меша у твој живот. Никад па ни тад. А кад дође време за улазак у пелене, говорим о себи, осигурала сам десет хиљада швицарских франака којима ћу платити еутаназију у Швицарској. Све је боље него у смртном часу изнад себе видети лице бића које не жели да му се мешаш у живот.
