Vedrana Rudan otvoreno otvoreno pokrenula temu nezahvalnosti dece i odnosa prema roditeljima.
Ja sam mislila da se to samo meni dešava. Imam dete. Dete ima dete. Muž i ja bismo nekad hteli pokraj sebe imati dete svoga deteta. Ne pod svaku cenu jer se dete moga deteta koje više nije malo dete ponaša kao dete. Vi koji nemate dete ni od deteta dete ne znate o čemu govorim.
Pa ću vam objasniti iako vas ova tema ne zanima. Blago vama. Mi, muž i ja, zato jer smo stari, ne razumemo generaciju moga deteta. Ta generacija svojim roditeljima iz dana u dan ponavlja samo jednu rečenicu, ne mešajte se u naše živote, ponekad još osobnije NE MEŠAJ SE U MOJ ŽIVOT!
Što to znači, pitala sam. Odgovor je vrlo jednostavan. Moje dete i partner moga deteta i njihovo zajedničko dete imaju pravo na neuznemiravanje u nedoba, ni jedno doba nije pravo doba za nazivanje, pravo da od tebe traže usluge širokoga spektra u svako doba.
NE MEŠAJ SE U MOJ ŽIVOT!
Nakon što si im tokom četrdeset godina dao dušu i telo, da si “uvek mislila na sebe i da si sebi uvek bila i prva i zadnja”. Kad to čuješ od svoga deteta od tebe se očekuje da šutiš, da se smešiš, ne zlobno. Ne mešaj se u moj život! Najzad sam shvatila što to znači i koga ja u životu imam.
Nemam dete, imam partnera. On se na mene ne dere, on od mene ne traži da mu se ne mešam u život, on ne podivlja kad ga nazovem, on mi nikad u slušalicu ne zareži, u gužvi sam, imaš minutu da mi kažeš što te muči. A mene baš ništa nije mučilo. Samo sam hela čuti glas svoga deteta.
Deteta koga sam nekad jako voljela i koga iz dana u dan volim sve manje. Ne osećam se krivom zbog toga i ne, neće mi moje dete nabijati osećaj krivice za sve svoje promašaje. E pa, ne trebaš mi, pelene još ne nosim, trebao mi je tvoj glas, tvoj osmeh, trebalo mi je tvoje dete.
Ima života i bez dece i bez unuka. Ima ga!
Dete koje neće japankama gađati ekran televizora, koje neće doručkovati u podne, koje neće pljuvati ručak i gledati crtiće tako da se ori čitava kuća. Ne, ne osećam se krivom što mi sve manje treba i moje dete i dete moga deteta. Ima života i bez dece i bez unuka. Ima ga!
I treba uživati u njemu. Što fali pogledu na bugenviliju, šetnji uz more sa muškarcem svog života, grickanju girica u konobi na rivi, čitanju knjiga, grljenju muževljeva vrata? Što nedostaje životu bez deteta i deteta tvoga deteta? O, kako mogu uživati bez dernjave, večne analize mojih grešaka koje činim od stoljeća sedmog, govorenja kako “mi” ne razumijemo “njih” jer smo “mi” živjeli u sistemu u kome “nas” nije ubijalo radom.
“Mi” smo radili od sedam do tri i onda bili beskrajno slobodni i bez stresa. Ha, ha. Neki od nas, ne mali broj, smo i u onom sistemu radili dva posla da bismo mogli vraćati kredite, neki od nas i danas rade od sedam ujutro do devet uvečer svaki dan u nedelji iako je nekima od nas šezdeset i neka za vratom. Ne mešaj se u moj život!
Treba to poštovati i očekivati da se tvoje dete ne meša u tvoj život. Nikad pa ni tad. A kad dođe vreme za ulazak u pelene, govorim o sebi, osigurala sam deset hiljada švicarskih franaka kojima ću platiti eutanaziju u Švicarskoj. Sve je bolje nego u smrtnom času iznad sebe videti lice bića koje ne želi da mu se mešaš u život.
