Неуролошке болести, поред проблема којима су директни узрочници, индиректно утичу на опште стање пацијента, његово расположење, вољне радње и свакодневне навике
Такве вишеструке последице ствара и Паркинсонова болест, пре свега у покретима и способностима за физичке радње, које здрава особа рутински обавља током свакодневних активности.
То је болест поремећаја покрета, који настају због смањеног лучења хемијске супстанце допамина у оном делу мозга који контролише вољне покрете. Назив је добила по лондонском лекару Џејмсу Паркинсону који је 1817. године први описао њене симптоме.
Иако се о овој болести данас пуно зна, нажалост још увек за њу нема лека. Од ње се не умире, али се са њом умире. Излечења нема нити се зна шта су узрочници болести. Сумња се на генетске промене и на спољни утицај неких окидача као што су одређени отрови, укључујући пестициде, што повећава ризик од добијања болести, али јасних резултата истраживања нема.
Симптоми болести
Паркинсонова болест се најчешће манифестује на три начина: дрхтање (тремор), укоченост мишића руку, ногу и врата (ригор) и успорење покрета. Први симптоми су обично лагано подрхтавање руку или прстију, али оно може да има и друге узроке, као што мањак шећера у крви, емотивни стрес или друго психичко оптерећење. Ако се повремено дрхтање развије у ритмично подрхтавање, онда је то ипак сигурнији наговештај болести. У већ поодмаклој фази дрхтање може и да престане, а може и сасвим да изостане иако је болест евидентна.
Наведена три симптома не морају да постоје заједно, а њихово присуство обично није истог интензитета и различито се манифестује код појединаца. Појаве депресије, поремећаја спавања, неконтролисано мокрење и други симптоми такође могу да буду присутни у појединачним случајевима.
Смањена способност обављања свакодневних активности јасан је знак да се нешто догађа у организму, а рано откривање да је у питању Паркинсонова болест може помоћи у њеном успоравању. С обзиром да је и брзина напредовања болести различита, препорука је да се код свих симптома настави са што нормалнијим живљењем, али уз вежбе, лекове, прилагођену исхрану и друге терапије, уз обавезни стручни лекарски надзор.
Дијагноза и лечење
Болест се обично споро развија, али то није правило. Некада је за препознавање ове болести довољно неколико месеци, а некада и више година. Присуство болести не може се утврдити тестовима или снимањем, тако да је консултовање неуролога неопходно и важно за рано дијагнозирање и лечење болести.
Оно што савремена медицина зна јесте да болест настаје када у базалним ганглијима мозга дође до пропадања, односно мањка броја ћелија које производе допамин, хемијску супстанцу која у мозгу делује као неуротрансмитер. Али је непознато зашто до тога долази. Последице су видљиве јер недостатак допамина у делу мозга који контролише вољне покрете изазива различите невољне покрете, као што је подрхтавање које се не може контролисати, отежано започињање покрета или општа укоченост.
Охрабрујуће за пацијенте је што постоје делотворни лекови којима се болест може држати под одређеним нивоом контроле, нарочито уз рано откривање болести. Уз лекове, који углавном подижу ниво допамина у мозгу, корисне су и вежбе и прилагођена исхрана. Све то помаже и зато треба бити упоран и истрајан у примени терапије. Чињеница да излечења нема не сме бити дестимулативни фактор, јер се са овом болешћу живи и од ње се не умире.
Промене у свакодневном понашању
Паркинсонова болест се може препознати и по смањењу изражајности на лицу, по неприродном ходу укочених руку, говор постаје отежан и развучен, а ни писање није више једноставна радња. Теже се устаје и ноге су све теже, укоченост мишића може бити и болна, ремети се равнотежа. И једење и гутање је отежано. Јавља се и деменција и низ других појава које су уочене током развоја болести.
Све су то проблеми који код оболеле особе могу да створе осећај неспособности за живот, разочарење, повученост, безвољност. За многе живот постаје монотон, интересовања слабе. Посебно се развија незаинтересованост за друге редовне контроле здравља, које су неопходне, јер пацијент може да има друга обољења која га животно могу више угрозити.
Међу редовне здравствене контроле пацијената који болују од ове болести треба да буду и посете стоматологу. Истраживања су показала да су здравље уста и зуба важан фактор који вишеструко утиче на спречавање настајања других обољења, деменције, анемије, дијабетеса, остеопорозе, срчаних и бројних других болести. И обрнуто, друга обољења утичу на настајање болести уста и зуба. Зато стоматолошки прегледи и интервенције, а по потреби и орална хирургија, могу бити спасоносни за очување здравља.
Паркинсонова болест, стоматолошке интервенције и орална хирургија
Када је реч о међузависности Паркинсонове болести и здавља уста и зуба утврђено је да сува уста услед недостатка пљувачке могу бити знак неког обољења у која спада и ова болест. Пљувачка помаже у испирању бактерија и остатака хране који узрокује каријес и болести десни. Зато, ако су вам уста сува и немате довољно пљувачке, посаветујте се са стоматологом јер то може бити последица коришћења неких лекова, али и знак болести као што су дијабетес и Паркинсонова болест.
Болест због дрхтања и укочености утичу на смањење или онемогућавање неких свакодневних радњи у које спада и орална хигијена. Прање зуба постаје велики напор, а то је основни предуслов за одржавање здавља уста и зуба. Одлазак код стоматолога иначе није пријатан, а за ове пацијенте је још тежи и непријатнији.
Постоје и очигледни ризици приликом стоматолошких интервенција, а орална хирургија мора бити изведена крајње пажљиво. Отежано гутање може изазвати гушење приликом интервенције или повреду услед нехотичних покрета које ови пацијенти не могу да контролишу. И краће стоматолошке интервенције носе овај ризик, а поготово дуже интервенције које орална хирургија подразумева.
Последица болести и узимања лекова, у овим ситуацијама могу створити такву врсту нехотичних покрета (или дискинезија, како се стручно називају) који воде стезању вилица које може изазвати пуцање зуба или протезе и неконтролисано шкргутање зубима. Ово није пријатно ни у свакодневном животу, а код стоматолога или оралног хирурга нарочито, јер је сметња нормалном прегледу и даљем раду.
Код ове болести испољава се још једна непријатност коју изазива отежано гутање, а то су могуће гљивичне инфекције које настају скупљањем пљувачке у угловима уста, а повремено долази и до неконтролисаног цурења пљувачке. Све то је још више изражено код старијих пацијената, тако да Паркинсонова болест зна да буде велико оптерећење и у физичком погледу, као и у психичком подношењу свакодневних и бројних ограничења нормалног функционисања и живљења.
