Деценијама су научници били уверени да се прсти на рукама и ногама у води смежурају зато што спољашњи слој коже упије воду од чега се набубри, али није тако.
Спољашњи слој коже чврсто је везан за слој испод и не може се тек тако ширити. Поптору том веровању створили су научници још 1935. године јер су приметили како се прсти на ногама или рукама неће смежурати независно колико дуго стоје у води, ако им је одређени живац оштећен.
Тада су дошли до закључка како се то догађа због реакције вегетативног нервног система у телу који је задужен и за куцање срца и дисање.
Неуролози су сад склони уверењу како то има еволуцијску позадину, односно прсти се смежурају јер тако боље приањају уз мокру површину – лакше ухвате рибу, стабилнији су на влажним површинама итд.
У 2013. години спровели су низ истраживања на ту тему. У једној студији замолили су добровољце да хватају мокре и суве предмете у два случаја – ако су им прсти наборани од воде и ако су суви. Са набораним прстима били су много бржи у сакупљању мокрих предмета и то за отприлике 12 одсто.
Упоредили су то са гумама на аутомобилу. Ако су утори довољно дубоки, гума ће добро приањати уз површину. Сви знамо какав је случај с ‘ћелавим гумама’. Једнако је и с прстима.
Закључак научника је тај да прсти у води не набубре већ се смање због крвних судова које се у њима стежу па се кожа због тога смежура.
