Сви смо упознати са америчким ситкомима који су препуни смеха - Пријатељи, Теорија великог праска и Вил и Граце, само су неке од њих.
Овај заразни смех има неколико алијаса, познатих као трагови смеха, заслађени смех или чак конзервирани смех.
Прочитајте још: ЧИТАЊЕ ДЛАНА: Три линије на које треба да обратите пажњу, а које ће вам дати ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ (ФОТО)
Конзервирани смех
Његово порекло може се пратити од времена када је Бинг Кросби схватио да коришћењем звучног инжењеринга може унапред да снима емисије и да и даље звучи као да забавља публику уживо.
Када је ТВ захтевао више снимака из различитих углова камере и сваки снимак је био праћен звуком смеха публике, ово је постало проблем. Прекретница за индустрију наступила је када је инжењер звука, Чарлс Даглас, створио „Лафф Бок“ 1950. године. Сваки тастер машине у стилу писаће машине био је повезан са звуком смеха који је снимљен, укупно 320 различитих опција смеха.
Велики део овог смеха снимљен је из комедије из раних 1950-их, The Red Skelton Show, јер је често садржавао скечеве без дијалога. То значи да је у многим америчким емисијама и серијама смех са снимака из 1950-их, тако да већина тог смеха вероватно припада људима који су сада мртви.
Аутор Чак Паланиук је у свом роману Успаванка из 2002. расправљао о овом чудном постхумном феномену, пишући: „Већина смеха на телевизији снимљена је раних 1950-их. Ових дана већина људи које чујете како се смеју је мртва.”
Ако то није било довољно језиво, навијање сада већ покојних чланова публике наставило је да се користи широм Америке деценијама јер је Даглас имао монопол над овом технологијом. Њена популарност је само расла током година јер су ТВ руководиоци веровали да ће то учинити да ситкоми изгледају смешнији.
Овај монопол, иако и даље преовлађујући, почео је да показује знаке слома од 1970-их када су и други инжењери звука почели да уче како да опонашају публику, стварајући сопствене траке.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
