Svi smo upoznati sa američkim sitkomima koji su prepuni smeha - Prijatelji, Teorija velikog praska i Vil i Grace, samo su neke od njih.
Ovaj zarazni smeh ima nekoliko alijasa, poznatih kao tragovi smeha, zaslađeni smeh ili čak konzervirani smeh.
Pročitajte još: ČITANJE DLANA: Tri linije na koje treba da obratite pažnju, a koje će vam dati POGLED U BUDUĆNOST (FOTO)
Konzervirani smeh
NJegovo poreklo može se pratiti od vremena kada je Bing Krosbi shvatio da korišćenjem zvučnog inženjeringa može unapred da snima emisije i da i dalje zvuči kao da zabavlja publiku uživo.
Kada je TV zahtevao više snimaka iz različitih uglova kamere i svaki snimak je bio praćen zvukom smeha publike, ovo je postalo problem. Prekretnica za industriju nastupila je kada je inženjer zvuka, Čarls Daglas, stvorio „Laff Bok“ 1950. godine. Svaki taster mašine u stilu pisaće mašine bio je povezan sa zvukom smeha koji je snimljen, ukupno 320 različitih opcija smeha.
Veliki deo ovog smeha snimljen je iz komedije iz ranih 1950-ih, The Red Skelton Show, jer je često sadržavao skečeve bez dijaloga. To znači da je u mnogim američkim emisijama i serijama smeh sa snimaka iz 1950-ih, tako da većina tog smeha verovatno pripada ljudima koji su sada mrtvi.
Autor Čak Palaniuk je u svom romanu Uspavanka iz 2002. raspravljao o ovom čudnom posthumnom fenomenu, pišući: „Većina smeha na televiziji snimljena je ranih 1950-ih. Ovih dana većina ljudi koje čujete kako se smeju je mrtva.”
Ako to nije bilo dovoljno jezivo, navijanje sada već pokojnih članova publike nastavilo je da se koristi širom Amerike decenijama jer je Daglas imao monopol nad ovom tehnologijom. NJena popularnost je samo rasla tokom godina jer su TV rukovodioci verovali da će to učiniti da sitkomi izgledaju smešniji.
Ovaj monopol, iako i dalje preovlađujući, počeo je da pokazuje znake sloma od 1970-ih kada su i drugi inženjeri zvuka počeli da uče kako da oponašaju publiku, stvarajući sopstvene trake.
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
