Србија слави Сретење као Дан државности, а наша Миња Зељковић, студенткиња пилотске академије у Токију, одржала је говор о Србији на јапанском.
У средњим школама у Јапану, јако је битан осећај љубави према својој нацији. Зато, свако јутро, диже се јапанска застава у 10 до 9 часова ујутру и спушта се у 17 часова.
Где год да сте у близини школе (ако сте ученик или запослени), у тренутку када чујете химну Јапана која је пуштена (Кимигаyо-君が代), морате стати, окренути се у правцу заставе и саслушати је до краја.
Када се заврши, поклоните се и наставите својим путем.
Прочитајте још: "Свевидеће око" је ДОКАЗ: Међу нама су ПОСМАТРАЧИ и то је разлог зашто нас ВАНЗЕМАЉЦИ ОТИМАЈУ
У мојој школи (Јапанска авио академија), има доста странаца. Баш из тог разлога, сваке године на дан државности сваке од држава из којих се студенти школују у том тренутку (Монголија, Тајланд, Кина, Кореја, Индија и Србија), дан се посвети тим државама. Почиње се и завршава подизањем заставе и пуштањем химне те државе. Наравно, заједно са јапанском заставом. Цела школа се окупи испред стубова где иначе стоји јапанска застава и почиње церемонија…
Српска тробојка се вијорила, а када сам чула химну била сам тако поносна...
Неколико ђака маршира ка стубовима, носећи обе заставе. Када дођу у позицију, пушта се јапанска химна и диже се јапанска застава. Након тога прати је застава и химна државе која се слави.
Директор ми је учинио посебну част.
Кад сам најавила химну, кренули су да дижу нашу заставу и у првом тону ,,Боже Правде“, осетила сам, по први пут, понос. Мене су изабрали за представника Србије и тако сам се и попела на трибину и започела свој говор о Србији, на јапанском језику. После само 8 месеци учења тог језика, нико није веровао да ћу успети.
Прочитајте још: Мистерија Хртковаца БРУЈИ СРБИЈОМ: После ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ, лопови ПЉАЧКАЈУ римске виле под окриљем ноћи и траже БЛАГО (ФОТО)
Толико ствари ми је пролазило кроз главу док сам чекала моменат. Сећам се да ми је цело тело дрхтало и само сам замишљала сцене и како ће ми се сви смејати после… Након што се химна завршила, требало је да сачекам директора школе који ме најавио, да сиђе како би га поздравила и попела се. Међутим он је остао да стоји и ја сам се толико збунила, мислећи:,, шта ћу сад, ово није у плану, где да идем?“
Подизање српске тробојке Фото: Приватна архива
Тако сам се сва спетљала и погледала у професора који ме је спремао и он ми је са осмехом показао да се попнем поред директора. Тек касније сам схватила да је тај осмех био зато што се то не дешава. Директор ми је одао огромну част тиме што је стајао поред мене, где иначе, треба да сиђе. Говор, иако ми се тресао глас сам прешла подигнуте главе, не погледајући у папир… Помислила сам, ово је једини тренутак где ће они чути ишта о Србији и морам је представити на најлепши начин.
Док сам говорила сви су плакали и они који ме нису познавали. А, моја капа...
Ево, и сада, док пишем ово, чујем аплауз који не стаје… Професори, ђаци, директор, колектив; сви су тапшали и тапшали и нису стајали. Професорка која је снимала (она ме је учила јапански), кренула је да плаче. Али никада нећу заборавити слику где гледам у професора који ми није предавао, нити смо икада причали, који такође плаче… Као шлаг на торту, директор који ми је већ одао поштовање, док је стајао поред мене, ми је пружио руку и руковали смо се (још један знак поштовања).
Прочитајте још: ДРЕКАВЦИ и санђаме у ЛАПОВУ: Стигао је гласник кнеза ЛАЗАРА и невеста је постала УТВАРА
Завршила сам говор, сишла и срце ми је било препуно. Толико осећања у само 10 минута.Толико поноса, радости, задовољства, нервозе и уплашености, а мени само 16 година. Најжалије ми је једино, то што ми нико није рекао да ми капа криво стоји и да је грб који треба да буде на центру, отишао мало десно. А могли су и да ми кажу да ми је једна чарапа спуштена више него друга… Али нема везе, преживела сам.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
