Владета Јеротић био је изузетна фигура у савременој српској култури, познат као психијатар, психотерапеут, професор, књижевник, филозоф и духовни вођа.
Занимљиве детаље из живота открио је у својој аутобиографији:
"Бунтован, какав сам био као дечко, нисам волео школу, сигурно и зато што су отац и мајка толико на њу полагали. У основној школи био сам, чини ми се, одличан ђак, али већ у гимназији нагло сам попустио и, све до петог, шестог разреда гимназије, једва сам се провлачио као - "добар ђак". А учио сам у, збиља, елитним школама. Прва два разреда основне школе, у школи Краља Петра И, у истоименој улици (родио сам се на стотинак метара од ове школе у Задарској улици, на Варош-капији; и данас највише волим тај крај Београда око Саборне цркве, Косанчићевог венца, Калемегдана), а друга два разреда, када смо се преселили са Варош-капије, у школи краља Александра, у Дечанској улици. Када је дошло време за гимназију, родитељи су ме уписали у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде "Политике". Срушена је, нажалост, до темеља, за време априлског бомбардовања 1941. године. Свуда у школама имао сам одличне наставнике.
Адолесцентно доба значило је за мене потпун преокрет - у мишљењу осећању, понашању. Од екстравертног, живог и немирног дечака, кога су у два маха хтели да истерају из гимназије због немирлука – до 15, 16. године из владања сам увек имао на крају године тројку, а у току године и јединицу, што је значило "укор наставничког савета"; заједно са нашим познатим песником и преводиоцем Драгославом Андрићем, био сам најнемирнији ученик у разреду - у току веома бурног и сложено проживљеног адолесцентног доба, из мене се ишчаурио, на прилично изненађење и родитеља и родбине, интровертан "мислилац" (благо иронично помишљам на Роденовог "Мислиоца"), који се, већ на великој матури у гимназији, одлучивао само између два факултета: теолошког и "чисто" философског, пише растко.рс.
После једне озбиљније повреде ока и мога првог "озбиљног" заљубљивања у једну удату жену, офталмолога, која ме је дивно лечила и излечила, одлучио сам да студирам медицину (за коју је, истина, мој отац, одавно, "навијао"). А кад се један мој добар друг нагло разболео од схизофреније, и после годину дана лечења умро (од туберкулозе плућа), чврсто сам решио да се упишем на медицину ради психијатрије. Веровао сам онда, у својој омнипотенцији, да ћу разрешити тајну схизофреније и као психијатар-психотерапеут помоћи свим другим схизофреним несрећницима, када ништа нисам могао да урадим да спасем мога друга Димитрија."
Јеротић је својом једноставном, а дубоком филозофијом дотакао срца многих, пружајући им наду, инспирацију и смернице за живот. Његова мудрост о љубави, смрти, срећи и патњи оставила је неизбрисив траг на многима, који су у његовим речима проналазили одговоре на своја животна питања.
(Стил /Аутобиографија Владете Јеротића / Растко.рс)
