Иза себе је оставила безброј анегдота и чувених реплика које и данас цитирамо
Једна од највећих српских и југословенских глумица свих времена, Радмила Савићевић, напустила нас је пре двадесет и једну годину, 8. новембра 2001. године.
Прочитајте још: НЕПРЕПОЗНАТЉИВА: Данас је заносна и успешна плавуша, а ево како је изгледала ЛЕА КИШ на почетку каријере (ФОТО)
Радмила Савићевић уживала је велику популарност и наклоност публике и сматрана је једним од симбола југословенског глумишта. Радмила Савићевић уживала је велику популарност и наклоност публике и сматрана је једним од симбола југословенског глумишта.
Рођена је 1926. у Крушевцу, као Радмила Миленковић. Мајка Цана је била самохрана кројачица, а осим Радмиле имала је и два сина. Једном приликом, глумица је истакла да је је свој оптимизам и ведар дух наследила управо од ње.
- Оптимизам носим у себи и наследила сам га вероватно од мајке. Смех је срећа, здравље и свим људима бих препоручила да се смеју кад им је најтеже. Испричаћу вам нешто... Била сам млада, тек сам се удала. Моја свекрва Љубица, простирала је веш који је сама опрала. Зимско време, снег, конопац се покида и све паде. А она је стајала и смејала се. А морала је све из почетка да уради. Ето, то су искуства, која се ваљда и годинама стичу и носе у себи - рекла је глумица за Блиц давне 1997. године.
Иако одрасла са једним родитељем,а у кући је "била гужва", Рада је имала срећно и безбрижно детињство, а глума је привлачи од најранијег детињства.
- Осим путера и шљива, волела сам да се играм позоришта, волела сам да се бијем са дечацима, да правим „костиме“. Рецимо, једнога дана сам узела од маме велики комад праве свиле и стуштила се у двориште, отворила врата од обора и истерала „тамношње“ прасе. Затим сам окачила свилу и, позориште је било готово... Било је ту и балета и комедија и трагедија, у хаљинама од папира и крунама „од злата". (Мале новине, Сарајево, 22. 2. 1981.)
Одмах по завршетку школе постала је члан Крушевачког позоришта са којим је гостовала по целој Југославији. Године 1947. придружила се Нишком народном позоришту, а потом се вратила у Крушевац. Комитет је вратио у родни град уз образложење: "Зашто би Рада забављала Нишлије, кад може и наше?"
Године 1956. постаје стални члан позоришта у Нишу и ту игра у око четрдесет комада. Савићевићева је касније признала да је у то време маштала да каријеру настави у Сарајеву, али када јој је Меша Селимовић, директор Сарајевског народног позоришта, понудио ангажман, она је одбила.
- Позориште је цео мој живот. Често смо спремни да од театра тражимо све, али ретко се запитамо шта смо ми дали том театру - рекла је Радмила једном приликом (Нада, 1977.) као и:
- У Крушевцу сам почињала, у Нишу сазревала, а у Београд дошла - да се поклоним и покажем шта знам.
Педесетих година двадесетог века Радмила постаје првакиња Београдског драмског позоришта и управо у Београду, уз велику помоћ и наговор редитеља Александра Ђорђевића, упознаје предности филмске уметности, те 1961. снима и први филм. Она је позната је по улогама домаћица и жена из надора.
- Нису ме привлачиле улоге каћиперки и вртирепки. Некако сам увек волела да играм зреле жене, жене пуне животног искуства које нешто могу да пруже, које знају шта је то... живети живот - рекла је Рада једном приликом, као и:
- Никад нисам умела да будем дама. Ни у свом репертоару нисам играла улоге неких госпоја. Увек сам имала улоге које су захтевале најкраћи, али зато најтежи пут до гледаоца.“ (Глас, Бања Лука, 18. 5.1985.)
Иако је по улогама сви памте као добру домаћицу, истина је, ипак, била мало другачија:
- Људи који ме овако знају мисле да сам ја комплетна домаћица. Међутим, морам да ти одам једну малу тајну: ја уопште не знам да месим. И страшно сам се намучила за Нову годину. Ја сам једну торту месила шест, седам сати и дошло ми је да је бацим кроз прозор јер је то страшно компликовано за мене. Све што мора да се мери – ја то брате кад кувам радим све од ока, по укусу, сасвим... некако друкчије, ту сам на свом терену. (ТВ новости, 8. 3. 1974.)
Пажњу на себе је скренула 1968. у филму "Вишња на Ташмајдану", где је играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у "Камионџијама", девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у "Позоришту у кући". Године 1976. снима ТВ серију "Бабино унуче", да би потом играла у серији "Врућ ветар". Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у "Бољем животу", а године 1993. њена каријера долази до врхунца улогом Риске Голубовић у серији "Срећни људи". Њена последња улога била је Достана у "Породичном благу".
- Глума је нешто најлепше што се мени десило. Јер, не верујем да бих у било ком другом послу била толико упорна и истрајна. Спадам у ред оних који мисле да увек могу више и боље да ураде. Можда је то баш оно што ме је држало све ово време. (Политика експрес, 12. 10. 1996.)
Осим по ведром духу и вечито насмејаном лицу, Радмила Савићевић заувек ће остати упамћена по улогама бака и добронамерних, простодушних жена са села
Радмила Савићевић уживала је велику популарност и наклоност публике и сматрана је једним од симбола југословенског глумишта.
- Оптимизам носим у себи и наследила сам га вероватно од мајке. Смех је срећа, здравље и свим људима бих препоручила да се смеју кад им је најтеже. Испричаћу вам нешто... Била сам млада, тек сам се удала. Моја свекрва Љубица, простирала је веш који је сама опрала. Зимско време, снег, конопац се покида и све паде. А она је стајала и смејала се. А морала је све из почетка да уради. Ето, то су искуства, која се ваљда и годинама стичу и носе у себи - рекла је глумица за Блиц давне 1997. године.
Иако одрасла са једним родитељем,а у кући је "била гужва", Рада је имала срећно и безбрижно детињство, а глума је привлачи од најранијег детињства.
- Осим путера и шљива, волела сам да се играм позоришта, волела сам да се бијем са дечацима, да правим „костиме“. Рецимо, једнога дана сам узела од маме велики комад праве свиле и стуштила се у двориште, отворила врата од обора и истерала „тамношње“ прасе. Затим сам окачила свилу и, позориште је било готово... Било је ту и балета и комедија и трагедија, у хаљинама од папира и крунама „од злата". (Мале новине, Сарајево, 22. 2. 1981.)
Одмах по завршетку школе постала је члан Крушевачког позоришта са којим је гостовала по целој Југославији. Године 1947. придружила се Нишком народном позоришту, а потом се вратила у Крушевац. Комитет је вратио у родни град уз образложење: "Зашто би Рада забављала Нишлије, кад може и наше?"
Године 1956. постаје стални члан позоришта у Нишу и ту игра у око четрдесет комада. Савићевићева је касније признала да је у то време маштала да каријеру настави у Сарајеву, али када јој је Меша Селимовић, директор Сарајевског народног позоришта, понудио ангажман, она је одбила.
- Позориште је цео мој живот. Често смо спремни да од театра тражимо све, али ретко се запитамо шта смо ми дали том театру - рекла је Радмила једном приликом (Нада, 1977.) као и:
- У Крушевцу сам почињала, у Нишу сазревала, а у Београд дошла - да се поклоним и покажем шта знам.
Педесетих година двадесетог века Радмила постаје првакиња Београдског драмског позоришта и управо у Београду, уз велику помоћ и наговор редитеља Александра Ђорђевића, упознаје предности филмске уметности, те 1961. снима и први филм. Она је позната је по улогама домаћица и жена из надора.
- Нису ме привлачиле улоге каћиперки и вртирепки. Некако сам увек волела да играм зреле жене, жене пуне животног искуства које нешто могу да пруже, које знају шта је то... живети живот - рекла је Рада једном приликом, као и:
- Никад нисам умела да будем дама. Ни у свом репертоару нисам играла улоге неких госпоја. Увек сам имала улоге које су захтевале најкраћи, али зато најтежи пут до гледаоца.“ (Глас, Бања Лука, 18. 5.1985.)
Иако је по улогама сви памте као добру домаћицу, истина је, ипак, била мало другачија:
- Људи који ме овако знају мисле да сам ја комплетна домаћица. Међутим, морам да ти одам једну малу тајну: ја уопште не знам да месим. И страшно сам се намучила за Нову годину. Ја сам једну торту месила шест, седам сати и дошло ми је да је бацим кроз прозор јер је то страшно компликовано за мене. Све што мора да се мери – ја то брате кад кувам радим све од ока, по укусу, сасвим... некако друкчије, ту сам на свом терену. (ТВ новости, 8. 3. 1974.)
Пажњу на себе је скренула 1968. у филму "Вишња на Ташмајдану", где је играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у "Камионџијама", девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у "Позоришту у кући". Године 1976. снима ТВ серију "Бабино унуче", да би потом играла у серији "Врућ ветар". Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у "Бољем животу", а године 1993. њена каријера долази до врхунца улогом Риске Голубовић у серији "Срећни људи". Њена последња улога била је Достана у "Породичном благу".
- Глума је нешто најлепше што се мени десило. Јер, не верујем да бих у било ком другом послу била толико упорна и истрајна. Спадам у ред оних који мисле да увек могу више и боље да ураде. Можда је то баш оно што ме је држало све ово време. (Политика експрес, 12. 10. 1996.)
Осим по ведром духу и вечито насмејаном лицу, Радмила Савићевић заувек ће остати упамћена по улогама бака и добронамерних, простодушних жена са села:
Прочитајте још: "Било ми је СТРЕСНО, душа ми је била у грлу": Анастасија Ражнатовић о непријатности коју је доживела
- Ја мислим да не бих ни могла да играм неку лошу, злу или такву некакву женску. Осмех би ме издао. (Радио ревија, 1. 4. 1977.)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
