Да ли сте се икада запитали како бисмо говорили данас да није било Вука Караџића и његове реформе ћириличног писма, граматике и речника?
Да ли бисмо, рецимо, имали имена на слово “Ј”, да ли би нам било теже без правила “пиши као што говориш, читај како је написано”?
Одговор не знамо јер се Вукова реформа званично “примила” 1847. године када су штампани “Рат за српски језик” Ђуре Даничића и “Песме” Бранка Радичевића. Тек 1868, неколико године после Вукове смрти, српски језик постаје званичан.
Екавицу у званичан говор уводи Стојан Новаковић, његов следбеник и аутор “Граматике српскога језика” три деценије после Вукове смрти.
Ипак, претпоставку како бисмо говорили данас без Вука, понудио је историчар проф. др Предраг Ј. Марковић у књизи “Алтернативна историја Србије”.
Он, као коаутор заједно са историчарем Чедомиром Антићем, наводи пример из Стеријиних комедија.
“Да ли би нам сада било боље да говоримо као Стеријини јунаци Ружичић и барон Голић? Да ли би наша култура била видљивија у Европи да су победили Хаџић и Видаковић? Да, као Хрвати, преводимо све речи на славеносрпски? Рецимо, уместо “историја”, кажемо “повест”?”.
“Здравствуј, цвете љубови, орошени струјом нимфа. Зефири Амора око твојих персију лете, и сјајнопуне очи твоје стрелу Купидону затупљајут”, тако се Ружичић удварао Евици, једној од главних протагонисткиња комедије “Покондирена тиква” Јована Стерије Поповића.
“Наипаче убо значи бесондерс; сљедователно ја о вами и вашој дражајшој бабиникаковога худаго мњенија имати нисам могао”, каже барон Голић у “Лажи и паралажи”. На питање да ли је Србин, одговара: “Прави, и прозвишчем и племеном”.
