Da li ste se ikada zapitali kako bismo govorili danas da nije bilo Vuka Karadžića i njegove reforme ćiriličnog pisma, gramatike i rečnika?
Da li bismo, recimo, imali imena na slovo “J”, da li bi nam bilo teže bez pravila “piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”?
Odgovor ne znamo jer se Vukova reforma zvanično “primila” 1847. godine kada su štampani “Rat za srpski jezik” Đure Daničića i “Pesme” Branka Radičevića. Tek 1868, nekoliko godine posle Vukove smrti, srpski jezik postaje zvaničan.
Ekavicu u zvaničan govor uvodi Stojan Novaković, njegov sledbenik i autor “Gramatike srpskoga jezika” tri decenije posle Vukove smrti.
Ipak, pretpostavku kako bismo govorili danas bez Vuka, ponudio je istoričar prof. dr Predrag J. Marković u knjizi “Alternativna istorija Srbije”.
On, kao koautor zajedno sa istoričarem Čedomirom Antićem, navodi primer iz Sterijinih komedija.
“Da li bi nam sada bilo bolje da govorimo kao Sterijini junaci Ružičić i baron Golić? Da li bi naša kultura bila vidljivija u Evropi da su pobedili Hadžić i Vidaković? Da, kao Hrvati, prevodimo sve reči na slavenosrpski? Recimo, umesto “istorija”, kažemo “povest”?”.
“Zdravstvuj, cvete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvojih persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strelu Kupidonu zatupljajut”, tako se Ružičić udvarao Evici, jednoj od glavnih protagonistkinja komedije “Pokondirena tikva” Jovana Sterije Popovića.
“Naipače ubo znači besonders; sljedovatelno ja o vami i vašoj dražajšoj babinikakovoga hudago mnjenija imati nisam mogao”, kaže baron Golić u “Laži i paralaži”. Na pitanje da li je Srbin, odgovara: “Pravi, i prozviščem i plemenom”.
