Које су то најчешће заблуде које се везују за самопоздање?
Навикли смо да одређујемо самопоуздање као високо или ниско и третирамо ово стање као нешто стабилно, трајно. Психолози кажу да у стварности самопоуздање људи зависи од околности и ситуације, а његов ниво се може често мењати током живота.
Који још митови о самопоуздању постоје и зашто их се не бисте одмах решили како бисте побољшали квалитет свог живота?
Мит 1: Високо самопоуздање је знак нарцизма
Високо самопоуздање се често меша са сујетом и нарцизмом, који се сматрају искључиво негативним квалитетом. Али да ли је тако? Ако на самопоуздање гледате као на однос према себи, онда високо самопоуздање подразумева позитиван однос према себи и прихватање себе у потпуности и без услова. Ово је препознавање сопствених достигнуц́а и адекватна перцепција својих недостатака. Ако размислите о томе, то је оно што је психотерапија.
Мит 2: самопоуздање је урођено
Самопоуздање се мења током живота. На њега утичу друштво, свакодневни успеси, односи са вољенима, благостање. Може се променити без обзира на напоре и жељу особе и свесно се може исправити када радимо на себи и ослободимо се лажних уверења о себи.
Мит 3: Самопоуздање особе зависи од самопоштовања
Навикли смо да на несигурне људе гледамо као на људе са ниским самопоштовањем. У зависности од окружења и околности, човек се у једној ситуацији може осец́ати одлично, а у другој врло несигурно. Сасвим је нормално сумњати у себе под одређеним околностима.
Мит 4: Самопоуздање особе зависи од перцепције околине
Ако људи у близини разумеју и подржавају особу, самопоштовање ц́е се повец́ати. Ако човек жели да се осец́а боље у близини других, пре свега треба да води рачуна о својим потребама и жељама, границама и односима. На крају крајева, најважнија особа у вашем животу сте ви сами. А најважнији однос је однос према себи.
Мит 5: Високо самопоуздање рађа себичност
Нема ништа лоше у здравој себичности и обрнуто. Најчешц́е су деструктивне манифестације себичности карактеристичне за људе са ниским самопоштовањем. Уосталом, када је човеку изузетно важна процена околине, он сумња у своју „доброту“ и тражи потврду од других. Управо то се доживљава као нездрава себичност, као да људи око себе морају да убеђују и хране самопоштовање другог. Што је човек срец́нији, мање је фиксиран на себе и то исто захтева од других. Он је у хармонији са собом и околним светом.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
