Јелена Карађорђевић је била најстарије дете краља Петра И од Србије и кнегиње Зорке
Пре него што је упознао и запросио Јелену, Јован Констатинович Романов је планирао да се замонаши.
Јелена се удала за руског кнеза Јована Константиновича Романова, који је брутално убијен у Алапајевску, дан након погубљена царске породице у Јекатеринбургу. Њена животна прича леди крв у жилама и враћа веру у људски род.
Принцеза Јелена Карађорђевић је рођена 4. новембра 1884. године. Отац јој је био будући краљ Петар И од Србије, а мајка кнегиња Зорка од Црне Горе, која је умрла пре него што је њен супруг сео на српски престо.
Била је старија сестра и првог престолонаследника Ђорђа (оног који је абдицирао 1909. године), и будућег краља Александра. Када се Петар И попео на трон нашег краљевства, она је званично постала принцеза Јелена од Србије. Већ је у њеној младости постало очигледно да је у питању једна снажна и одлучна девојка.
Будући да је још као девојчица остала без мајке, кључну улогу у њеном образовању и стасавању имале су тетке, ћерке црногорског краља Николе И; пре свега, Анастасија Стана Николајевна, супруга великог кнеза Николаја Николајевича Романова Млађег, и Милица Николајевна, жена великог кнеза Петра Николајевича Романова. Ово потоња је била особа која је Григорија Распућина представила царици Александри и тиме несвесно покренула историјску ланчану реакцију која је доста допринела слому куће Романових.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Место где се КУПАЈУ ВИЛЕ И ВЕЧНО ВЕЗУЈУ ЗАЉУБЉЕНЕ: На овом месту ствара се један од НАЈВЕЋИХ ВОДОПАДА у Србији(ФОТО)
(Иначе, Јеленина мајка Зорка је преминула након свог петог порођаја 1890. године, када је на свет донела принца Андрију, који је и сам преминуо неколико дана доцније; друго дете Петра и Зорке, принцеза Милена, рођена је 1886. године, а преминула годину и по дана касније.)
Јелена се образовала на Смољном институту, санктпетербуршкој школи за високорођене девојке. Памте је из тог периода као слатку, крупних црних очију, веома тиху и љубазну.
Често је са једном другом својом тетком, принцезом Вјером Петровић-Његош (која се попут сестре Ксеније никада није удавала), посећивала царску породицу, а посебно ју је обожавала велика кнегиња Олга Николајевна, настарија ћерка императора Николаја ИИ.
Живот јој се променио када ју је четврта тетка коју овде помињемо, њена имењакиња Јелена Савојска, краљица италијанска, (као што можете да видите, црногорски краљ Никола И је, ако нисте знали, све своје ћерке добро удао), позвала да јој дође у посету; у Италији је упознала кнеза Јована Константиновича Романова који ју је недуго потом запросио.
Ово је био шок за целу његову породицу. Не зато што су мислили да наша Јелена није за њега довољно добра, далеко било, шта више, мислили да су је изврсна; шокирали су се зато што је нежни и интровертни Јован планирао да се замонаши пре него што је упознао Јелену.
"Претпостављам да си чула да је Јованчик верен са Јеленом од Србије, то је тако дирљиво. Биће забавно ако буду имали деце, да ли ће их љубити? Како је то гадно!", написала је велика кнегиња Татјана, друга ћерка цара Николаја ИИ, својој тетки великој кнегињи Олги Александровој, царевој рођеној сестри.
Пар се тако венчао 21. августа 1911. у Санкт Петербургу, након чега је она кренула на студије медицине на Санктпетербуршком универзитету.
Фото: Wикипедиа
Током Балканских ратова платила је са својим мужем отварање болнице у Врању, а и сама је дошла у Србију да помогне. На иницијативу супруге руског амбасадора, Александре Павловне Хартвиг, отворила је у Београду сиротиште и јаслице, које су до марта 1914. већ имале 80 сирочади. Током Првог светског рата о свом је трошку отворила болнички воз, и попут многих госпи плаве крви отишла на фронт (она је конкретно била у друштву Марије Павловне Млађе, унуке цара Александра ИИ).
У међувремену је морала да напусти студије, не само због рата, већ и зато што је 20. јануара 1914. родила своје прво дете, кнежевића Всеволода. Испоставиће се да је он последњи мушки Романов који се родио на царком руском тлу; кум му је на крштењу било Његово Императорско Величанство Николај ИИ лично.
Ћерка Јекатерина је дошла на свет 12. јула 1915; од деветоро деце колико су родили њен деда, велики кнез Константин Константинович Романов, и бака Јелисавета Маврикијевна од Сакс-Алтенбурга, само им је она, Јекатерина, на крају подарила праунуке.
Након Октобарске револуције, кнез Јован је ухапшен од стране бољшевика а Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу, и покушавала да издејствује његово ослобађање. Прво је био заточен у Јекатеринбургу, да би ускоро био премештен у Алапајевск.
Међутим, он ју је преклињао да се врати деци коју је оставила са његовом мајком Јелисаветом, и она одлучује да га послуша. На неки начин. Јуна 1918. године свраћа у Јекатеринбург, долази у кућу Ипатијевих и захтева од присутних бољшевика да симболично "клекну" и пусте је да види цара, надајући се да ће му доставити писма од рођака. Стража ипак не намерава да учини ишта слично: уперавају пушке у њу и "симболично" одбијају захтев.
Али, Јелена не одустаје. Излази из куће Ипатијевих и пешке иде до Американског хотела око километар даље, где се налази седиште локалне Чеке (прве совјетске агенције за државну безбедност). Инсистира да је пусте код цара. Толико је упорна и досадна да је Чека хапси и шаље у Перм.
17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатијевих, стрељани су цар Николај ИИ, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ГРАД КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА : Жрнов - једна од највећих мистерија Србије (ФОТО)
Због завијања од туге ликвидирани су и њихови вољени пси: Татјанин француски булдог Ортино, и Анастасијин кавалирски шпанијел краља Чарлса, Џими; шпанијел царевића Алексеја, Џој, поштеђен је јер није завијао.
У напуштеном руднику су исецкани на комаде, натопљени бензином и спаљени, док су веће кости бољшевици углавном растопили у сумпорној киселини. Остатке су сахранили у шуми.
Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску долази до ликвидације шире породице Романових, међу којима је и кнез Јован Константинович. Ово се одиграва на посебно бруталан начин; бољшевичко иживљавање над царском породицом одиграва се (надамо се) након што су их убили, али њихове рођаке чека другачије судбина.
Бацају их у рударско окно.
Са изузетком великог кнеза Сергеја Михаиловича којег су морали да убију пре него што су га бацили у рупу, сви остали преживљавају пад. Али не задуго. “Човекољубиви” бољшевици, који су желели да изграде “рај на Земљи”, бацају у окно ручне гранате.
Све жртве умиру споро, и у великим мукама; поред мужа наше Јелене (који у том тренутку има 32 године), ту су и његова млађа браћа Константин (27) и Игор (24), затим Владимир Павлович Палеј (21-годишњи песник и син великог кнеза Павла Александровича Романова са пучанком Олгом Палеј), као и Фјодор Ремез, секретар великог кнеза Сергеја.
А ту су и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, немачка принцеза из куће Хесе-Дармштад, унука британске краљице Викторије, удовица великог кнеза Сергеја Александровича, жена која је сву имовину деценију ранија поклонила сиротињи и замонашила се, због чега ју је народ звао "анђелом чуварем Москве", и која је канонизована од стране Руске православне цркве као света преподобномученица; ту је и њена пријатељица, монахиња Варвара Јаковљева коју је РПЦ такође прогласила за светицу.
Вратимо се на Јелену.
Током њеног заточеништва, бољшевици су јој довели девојку која је тврдила да је Анастасија, најмлађа Николајева кћи; Јелена је негирала да је препознаје и стража ју је одвела.
Октобра 1918. године шведске дипломате успевају да спасу велику кнегињу Јелисавету Маврикијевну, њено двоје најмлађе деце, Ђорђа и Веру, као и Јованову и Јеленину децу, Всеволода и Јекатерину. Од смрти су побегли шведским бродом “Ангерманландом”.
За то време, она је и даље била у затвору у Перму, све док је норвешке дипломате нису лоцирале и измолиле њено ослобађање. Након тога је пребачена у московски Кремљ, да би се коначно 1919. године преко Петрограда и уз помоћ Норвежана пребацила у Шведску, где се поново срела са својом децом и свекрвом.
После тога се са децом преселила у Ницу, где је живела до смрти, која је наступила 16. октобра 1962. године.
До краја је била верна свом дивљачки убијеном супругу: никада се више није удавала.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУК
БОНУС ВИДЕО:
