Дечији психотерапеут открива тајну која многим родитељима треба
Постоје особине које има већина одраслих, а код деце треба да се развију. Такође, важно је напоменути да су то особине које су природно усклађене с дететом, попут радозналости, па ако их већ не можемо изградити у детету, барем их немојмо потиснути. Ево неколико савета како родитељи могу да подстакну развој оних особина које ће детету бити велики ослонац у животу, пише др Весна Херцигоња Новковић, дечји и адолесцентски психотерапеут.
Отпорност
Отпорност је оно што нам омогућава да се дигнемо након пада, опоравимо након пораза. И деца осећају стрес, тескобу, страх, баш као и одрасле особе. Али, за разлику од одраслих, она још не знају да регулишу своје емоције и оне их најчешће у потпуности обузму и наметну реакцију тела „бори се или бежи” или „блокирај се”. То је уобичајени назив за телесну реакцију у сусрету с претећом ситуацијом на коју се или блокирамо (фреезе) или побегнемо (флигхт) или се припремимо на борбу (фигхт). То су екстремне реакције тела и ако дете научи да регулише емоције, претећу ситуацију неће доживљавати толико угрожавајуће и преплављујуће, него ће према њој моћи да се постави продуктивније и здравије.
Не можемо заштити дете од свега, оно ће и даље доживљавати стресне ситуације, али можемо га научити како да развије вештине које ће му помоћи да их преброди, како да се с њима суочи и да из њих расте. Можемо их научити како да развију отпорност. Најважнија ставка у развијању отпорности код детета је да и сами моделирамо отпорност.
Истраживања показују да је постојање барем једног чврстог и стабилног односа услов за развијање отпорности код детета. Кад се дете осећа фрустрирано, љуто, преплашено, тужно, окреће се особи с којом је чврсто повезано, окреће се својој „сигурној бази”. Кључно је да та особа комуницира с дететом како да се постави према претећој ситуацији, како да изрази своје емоције, како да се понаша према проблему који му доноси стрес. Треба провести минимално 10 до 15 минута на дан у неометаном односу с дететом, што ће му створити сигурност и ојачати га да промисли о начинима суочавања са ситуацијом.
Узмимо да дете има тешку ситуацију у школи у којој се посвађало с најбољим пријатељем, а кад дође кући, родитељ још виче на њега: „Сам си крив!” То дете неће добити сигурно место које ће га оснажити, а ни пример родитеља који се добро носи с властитим емоцијама. С друге стране, родитељ који саслуша дете, који остане смирен у ситуацији у којој је оно узнемирено, који му понуди различите начине на које може да реши одређену ситуацију, показује отпорност властитим примером.
Прочитајте још: Особина коју деца наслеђују искључиво од МАЈКЕ: У питању је јако битна карактеристика
Научити дете да препознаје и регулише емоције
Ово је зезнута ставка, јер ни нас одрасле нису учили како да се носимо с властитим емоцијама и понекад нам је и самима тешко да смирено реагујемо у стресним ситуацијама. Заиста, сви смо свесни да многе одрасле особе не знају да контролишу ни своје емоције ни своје понашање, па је тешко веровати да ће таква особа знати томе да научи своје дете. Добра вест је да су деца природно окренута стабилности и да ће пронаћи барем једну особу од које могу да науче да владају својим понашањем, а та особа понекад није родитељ него старији брат/сестра, бака, деда.
Деци је потребно објаснити да су емоције, колико год биле интензивне, врло пролазне и променљиве. Не треба се чврсто ухватити ни за једну емоцију, а нарочито не за неугодну. Како то учинити? Ако је ваше дете љуто и узрујано, прва и најважнија ствар је да му ту емоцију валидирате. Шта то значи?
Валидација је психотерапијски назив за признавање и прихватање дечје емоције која се на тај начин нормализује. Љутом детету ћу рећи: „Видим да си љут! Имаш пуно право да будеш љут! И ја бих била љута да ствари видим на твој начин.” То је невероватно ефикасан приступ у брзом смиривању непријатних емоција. Обично можете тренутно да видите како се део емоције издува. Али, већином и ми одрасли на
дететову љутњу реагујемо љутњом или одбацивањем, па кажемо нешто у стилу: "Немаш ти зашто да се љутиш!" или "Немаш право да се љутиш!", али такав приступ ће само продубити дечју љутњу и фрустрацију.
Након што сте детету нормализовали осећање љутње или страха и оно се смири, можете разговарати о томе како би та ситуација могла другачије да се сагледа и како би могла другачије да се доживи. Ако је дете мало, немојте се ослањати на речи. Делујте. Кад су моје ћерке биле јако мале и кад би биле узрујане, "немогуће", неутешне, чврсто бих их загрлила и успорила своје дисање, јер је то техника којом се успорава и њихово дисање. Заједно бисмо споро и дубоко дисале док се не би потпуно умириле. Добро познати нерв вагус одговоран је за опуштање или напетост, а споро ритмично дисање делотворан је и брз начин за стимулацију вагус нерва и отпуштање стреса.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
