Dečiji psihoterapeut otkriva tajnu koja mnogim roditeljima treba
Postoje osobine koje ima većina odraslih, a kod dece treba da se razviju. Takođe, važno je napomenuti da su to osobine koje su prirodno usklađene s detetom, poput radoznalosti, pa ako ih već ne možemo izgraditi u detetu, barem ih nemojmo potisnuti. Evo nekoliko saveta kako roditelji mogu da podstaknu razvoj onih osobina koje će detetu biti veliki oslonac u životu, piše dr Vesna Hercigonja Novković, dečji i adolescentski psihoterapeut.
Otpornost
Otpornost je ono što nam omogućava da se dignemo nakon pada, oporavimo nakon poraza. I deca osećaju stres, teskobu, strah, baš kao i odrasle osobe. Ali, za razliku od odraslih, ona još ne znaju da regulišu svoje emocije i one ih najčešće u potpunosti obuzmu i nametnu reakciju tela „bori se ili beži” ili „blokiraj se”. To je uobičajeni naziv za telesnu reakciju u susretu s pretećom situacijom na koju se ili blokiramo (freeze) ili pobegnemo (flight) ili se pripremimo na borbu (fight). To su ekstremne reakcije tela i ako dete nauči da reguliše emocije, preteću situaciju neće doživljavati toliko ugrožavajuće i preplavljujuće, nego će prema njoj moći da se postavi produktivnije i zdravije.
Ne možemo zaštiti dete od svega, ono će i dalje doživljavati stresne situacije, ali možemo ga naučiti kako da razvije veštine koje će mu pomoći da ih prebrodi, kako da se s njima suoči i da iz njih raste. Možemo ih naučiti kako da razviju otpornost. Najvažnija stavka u razvijanju otpornosti kod deteta je da i sami modeliramo otpornost.
Istraživanja pokazuju da je postojanje barem jednog čvrstog i stabilnog odnosa uslov za razvijanje otpornosti kod deteta. Kad se dete oseća frustrirano, ljuto, preplašeno, tužno, okreće se osobi s kojom je čvrsto povezano, okreće se svojoj „sigurnoj bazi”. Ključno je da ta osoba komunicira s detetom kako da se postavi prema pretećoj situaciji, kako da izrazi svoje emocije, kako da se ponaša prema problemu koji mu donosi stres. Treba provesti minimalno 10 do 15 minuta na dan u neometanom odnosu s detetom, što će mu stvoriti sigurnost i ojačati ga da promisli o načinima suočavanja sa situacijom.
Uzmimo da dete ima tešku situaciju u školi u kojoj se posvađalo s najboljim prijateljem, a kad dođe kući, roditelj još viče na njega: „Sam si kriv!” To dete neće dobiti sigurno mesto koje će ga osnažiti, a ni primer roditelja koji se dobro nosi s vlastitim emocijama. S druge strane, roditelj koji sasluša dete, koji ostane smiren u situaciji u kojoj je ono uznemireno, koji mu ponudi različite načine na koje može da reši određenu situaciju, pokazuje otpornost vlastitim primerom.
Pročitajte još: Osobina koju deca nasleđuju isključivo od MAJKE: U pitanju je jako bitna karakteristika
Naučiti dete da prepoznaje i reguliše emocije
Ovo je zeznuta stavka, jer ni nas odrasle nisu učili kako da se nosimo s vlastitim emocijama i ponekad nam je i samima teško da smireno reagujemo u stresnim situacijama. Zaista, svi smo svesni da mnoge odrasle osobe ne znaju da kontrolišu ni svoje emocije ni svoje ponašanje, pa je teško verovati da će takva osoba znati tome da nauči svoje dete. Dobra vest je da su deca prirodno okrenuta stabilnosti i da će pronaći barem jednu osobu od koje mogu da nauče da vladaju svojim ponašanjem, a ta osoba ponekad nije roditelj nego stariji brat/sestra, baka, deda.
Deci je potrebno objasniti da su emocije, koliko god bile intenzivne, vrlo prolazne i promenljive. Ne treba se čvrsto uhvatiti ni za jednu emociju, a naročito ne za neugodnu. Kako to učiniti? Ako je vaše dete ljuto i uzrujano, prva i najvažnija stvar je da mu tu emociju validirate. Šta to znači?
Validacija je psihoterapijski naziv za priznavanje i prihvatanje dečje emocije koja se na taj način normalizuje. LJutom detetu ću reći: „Vidim da si ljut! Imaš puno pravo da budeš ljut! I ja bih bila ljuta da stvari vidim na tvoj način.” To je neverovatno efikasan pristup u brzom smirivanju neprijatnih emocija. Obično možete trenutno da vidite kako se deo emocije izduva. Ali, većinom i mi odrasli na
detetovu ljutnju reagujemo ljutnjom ili odbacivanjem, pa kažemo nešto u stilu: "Nemaš ti zašto da se ljutiš!" ili "Nemaš pravo da se ljutiš!", ali takav pristup će samo produbiti dečju ljutnju i frustraciju.
Nakon što ste detetu normalizovali osećanje ljutnje ili straha i ono se smiri, možete razgovarati o tome kako bi ta situacija mogla drugačije da se sagleda i kako bi mogla drugačije da se doživi. Ako je dete malo, nemojte se oslanjati na reči. Delujte. Kad su moje ćerke bile jako male i kad bi bile uzrujane, "nemoguće", neutešne, čvrsto bih ih zagrlila i usporila svoje disanje, jer je to tehnika kojom se usporava i njihovo disanje. Zajedno bismo sporo i duboko disale dok se ne bi potpuno umirile. Dobro poznati nerv vagus odgovoran je za opuštanje ili napetost, a sporo ritmično disanje delotvoran je i brz način za stimulaciju vagus nerva i otpuštanje stresa.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
