Много је разлога зашто је дан подељен на два пута по 12 делова
Готово све мерне скале су дефинисане на сличан начин - договором или конвенцијом, почевши од начина на који се мери температура па до тога како се мери нешто што се сматра природним процесом, као што је проток времена. Из перспективе с почетка 21. века мерење делује посве природно, секунди, минуте и сати су само интервали које је човек, из историјских разлога, одбрао за мерење времена.
Међутим, време се могло мерити у сасвим другачијим интервалима. У совјетској Русији и током Француске револуције били су осмишљавани календари са сасвим другачијом организацијом броја јесеци и дана у недељи. Међутим, и један дан је могао бити подељен другачије - рецимо, на десет смерглина, тако да сваки смерглин има десет турднарка, који су могли бити подељени на 100 ремлина или можда 100 зомглоа.
Уместо ових чудних назива, као основну меру за време се користе добро знане секунде.
Шта је сидерални дан
Када се говори о мерама за време унутар једне године, постоји једна стварна мера која је утемељена на природном процесу и, условно посматрано, није предмет договора. То је средња дужина дана - време које је потребно Земљи да се окрене око своје осе, односно време за које Сунце на небеској сфери привидно "обиђе" пун круг око планете.
Такозвани сидерални дан, што је време које је Земљи потребно да направи једну ротацију у односу на звезде "некретнице", кад се прерачуна у основне јединице, износи 86.164 секунди.
Ово је, када се размисли, стварно неугодан број, без икаквог дубљег смисла, осим што је последица чињенице да је астрономски, стварни дан требало некако ускладити да се дели на 24 дела која се потом деле на 60 минута, па опет 60, да би се добиле секунде.
Дефиниција је иначе мањкава и кад се у обзир узме како се дан заправо дефинише, колико тачно траје, па и да атомски сатови по садашњој дефиницији на годишњем нивоу изгубе једну секунду, која се мора додатном конвенцијом додати као "преступна".
То је зато што су ствари заправо дефинисане обрнутим редом - дан је не само природнији, него и много старији појам од секунде и сата. У не тако давној прошлости, пре механичких сатова, време се у току дана заправо мерило темпорално - дужина сата се мењала тако да их стане 12 од свитања до сумрака.
Подела на 24 дела старија од појма "сат"
У време сунчаних сатова дан је од поноћи до поноћи већ био дељен на 24 дела. Они у пракси нису били једнаки, будући да је лети обданица дужа и сваки појединачни сат је дању дуже трајао. Подела дана на 24 дела је иначе старија од појма сата, а сама реч и јесте потекла од грчког назива за "део дана".
По свему судећи, таква подела дана је дошла од старих Сумера, али заправо није познато тачно због чега. Постоји неколико хипотеза на ту тему. По једној, ствар је у менама Месеца. Ако су древни народи уочили да између две Месечеве мене протекне 30 дана, а да се током године јави 12 Месечевих мена, онда су у истом маниру могли делити и обданицу на 12, односно дан на 24 дела. Међутим, тек су Римљани строго дефинисали годину са 12 месеци, па је ово објашњење у најмању руку климаво.
Погледајте унутрашњост шаке
Још једно од објашњења се везује за људску шаку која је наводно навела Сумеране да дан поделе на 12 делова. Ако савијете палац и погледате унутрашњост шаке, приметићете како вам је сваки од четири испружене прста подељен на три целине, тако да пред собом имате 12 пођеднаких целина. То је олакшавало бројање сати у току дана, па је зато и дан подељен на 12 делова.
Уз ово иде и згодна околност да је 24 број који је ђељив са 2, 3, 4, 6, 8 и 12, тако да се с њим знатно лакше рачуна него са 10 или 10, кад га треба делити. Нема, међутим, јаких аргумената да се прихвати или одбаци било која од хипотеза, а није искључено и да су подели на 24-сатни дан допринели сви разлози заједно.
