Mnogo je razloga zašto je dan podeljen na dva puta po 12 delova
Gotovo sve merne skale su definisane na sličan način - dogovorom ili konvencijom, počevši od načina na koji se meri temperatura pa do toga kako se meri nešto što se smatra prirodnim procesom, kao što je protok vremena. Iz perspektive s početka 21. veka merenje deluje posve prirodno, sekundi, minute i sati su samo intervali koje je čovek, iz istorijskih razloga, odbrao za merenje vremena.
Međutim, vreme se moglo meriti u sasvim drugačijim intervalima. U sovjetskoj Rusiji i tokom Francuske revolucije bili su osmišljavani kalendari sa sasvim drugačijom organizacijom broja jeseci i dana u nedelji. Međutim, i jedan dan je mogao biti podeljen drugačije - recimo, na deset smerglina, tako da svaki smerglin ima deset turdnarka, koji su mogli biti podeljeni na 100 remlina ili možda 100 zomgloa.
Umesto ovih čudnih naziva, kao osnovnu meru za vreme se koriste dobro znane sekunde.
Šta je sideralni dan
Kada se govori o merama za vreme unutar jedne godine, postoji jedna stvarna mera koja je utemeljena na prirodnom procesu i, uslovno posmatrano, nije predmet dogovora. To je srednja dužina dana - vreme koje je potrebno Zemlji da se okrene oko svoje ose, odnosno vreme za koje Sunce na nebeskoj sferi prividno "obiđe" pun krug oko planete.
Takozvani sideralni dan, što je vreme koje je Zemlji potrebno da napravi jednu rotaciju u odnosu na zvezde "nekretnice", kad se preračuna u osnovne jedinice, iznosi 86.164 sekundi.
Ovo je, kada se razmisli, stvarno neugodan broj, bez ikakvog dubljeg smisla, osim što je posledica činjenice da je astronomski, stvarni dan trebalo nekako uskladiti da se deli na 24 dela koja se potom dele na 60 minuta, pa opet 60, da bi se dobile sekunde.
Definicija je inače manjkava i kad se u obzir uzme kako se dan zapravo definiše, koliko tačno traje, pa i da atomski satovi po sadašnjoj definiciji na godišnjem nivou izgube jednu sekundu, koja se mora dodatnom konvencijom dodati kao "prestupna".
To je zato što su stvari zapravo definisane obrnutim redom - dan je ne samo prirodniji, nego i mnogo stariji pojam od sekunde i sata. U ne tako davnoj prošlosti, pre mehaničkih satova, vreme se u toku dana zapravo merilo temporalno - dužina sata se menjala tako da ih stane 12 od svitanja do sumraka.
Podela na 24 dela starija od pojma "sat"
U vreme sunčanih satova dan je od ponoći do ponoći već bio deljen na 24 dela. Oni u praksi nisu bili jednaki, budući da je leti obdanica duža i svaki pojedinačni sat je danju duže trajao. Podela dana na 24 dela je inače starija od pojma sata, a sama reč i jeste potekla od grčkog naziva za "deo dana".
Po svemu sudeći, takva podela dana je došla od starih Sumera, ali zapravo nije poznato tačno zbog čega. Postoji nekoliko hipoteza na tu temu. Po jednoj, stvar je u menama Meseca. Ako su drevni narodi uočili da između dve Mesečeve mene protekne 30 dana, a da se tokom godine javi 12 Mesečevih mena, onda su u istom maniru mogli deliti i obdanicu na 12, odnosno dan na 24 dela. Međutim, tek su Rimljani strogo definisali godinu sa 12 meseci, pa je ovo objašnjenje u najmanju ruku klimavo.
Pogledajte unutrašnjost šake
Još jedno od objašnjenja se vezuje za ljudsku šaku koja je navodno navela Sumerane da dan podele na 12 delova. Ako savijete palac i pogledate unutrašnjost šake, primetićete kako vam je svaki od četiri ispružene prsta podeljen na tri celine, tako da pred sobom imate 12 pođednakih celina. To je olakšavalo brojanje sati u toku dana, pa je zato i dan podeljen na 12 delova.
Uz ovo ide i zgodna okolnost da je 24 broj koji je đeljiv sa 2, 3, 4, 6, 8 i 12, tako da se s njim znatno lakše računa nego sa 10 ili 10, kad ga treba deliti. Nema, međutim, jakih argumenata da se prihvati ili odbaci bilo koja od hipoteza, a nije isključeno i da su podeli na 24-satni dan doprineli svi razlozi zajedno.
