Људи се једноставно испразне. Постају тела у којима се налази преплашени и послушни ум. Боја напусти око. Глас постаје ружан. И тело. И коса. И нокти. Ципеле. Све постаје ружно, написао је славни писац
Пре него што је постао један од најпознатијих америчких писаца, Чарлс Буковски, био је још само један изгубљени човек који је имао проблема са алкохолом и велику жељу да се писањем извуче из учмале свакодневице осредњег живота.
Буковски је радио као поштар, а пре тога био је запослен у фабрици за прераду краставаца. Бавио се овим пословима све до 49. године, а онда му је издавач Џон Мартин понудио да ће му све до смрти плаћати 100 долара месечно под условом да да отказ и посвети се писању.
Буковски је написао: "Имам два избора, да останем у пошти и да полудим или да се играм писца и да умрем од глади. Одлучио сам да гладујем".
Након тога је објавио шест романа и на хиљаде песама, а 17 година касније, Мартину је написао писмо о томе како се осећао кад је напустио посао. Његово писмо се ових дана поново шири друштвеним мрежама, са добрим разлогом:
"8. децембра 1986.
Здраво, Џоне. Хвала ти на добром писму. Није лоше понекад се присетити како је све започело. Знаш одакле сам дошао. Чак и људи који су о томе покушали да пишу или сниме филмове, нису то успели да пренесу. Називају то послом "од 9 до 5".
Никад није од 9 до 5, нема бесплатних пауза за ручак на таквим местима. Шта више, на већини таквих места избегаваш паузе да би задржао посао. А ту је и прековремено и у књигама им никад не полази за руком да опишу прековремено и то да, пожалиш ли се на то, увек постоји неки наивнији човек који ће доћи на твоје место.
Знаш моју стару изреку: Ропство никад није искорењено, само се проширило на друге расе.
Оно што највише боли јесте постепено пропадање људскости оних који задржавају послове које не желе, јер се боје да је алтернатива много гора. Људи се једноставно испразне. Постају тела у којима се налази преплашени и послушни ум. Боја напусти око. Глас постаје ружан. И тело. И коса. И нокти. Ципеле. Све постаје ружно.
Као младић нисам могао да верујем да би људи могли да дају животе под таквим околностима. Као старац, још увек не верујем. Зашто то раде? Због секса? ТВ-а? Аутомобила који исплаћују у месечним ратама? Због деце? Деце која ће радити исто што и они?
Раније, кад сам био млад и сељакао се с посла на посао, био сам наиван и покушао да разговарам са радницима:
Хеј, шеф у сваком тренутку може да уђе и све нас отпусти. Само тако. Да ли је то јасно?
Само би буљили у мене. Представљао сам нешто о чему нису желели да размишљају. У данашњој индустрији постоје масовна отпуштања. Стотине губе послове и њихова су лица у чуду. Говоре: Дао сам 35 година живота, То није у реду, Не знам шта да радим...
Никада робове не плаћају довољно да би били слободни. Дају им само толико да остану у животу и врате се на посао. Ја сам то запазио. Зашто нису и они? Клупа у парку или опијање у баровима чинило ми се подједнако добро. Зашто тамо не отићи пре него што ме они тамо пошаљу? Зашто чекати?
С гађењем сам писао против свега тога, било је олакшање избацити све то из себе. И сад кад сам ту, такозвани професионални писац, након што сам потраћио 50 година живота, открио сам да постоје и друга гађења.
Сећам се кад сам радио у једној фабрици, један од колега је рекао: Никад нећу бити слободан.
Један од шефова управо је пролазио поред нас (звао се Мори) и испустио сласни осмех, уживајући у чињеници да је његов колега заробљен до краја живота.
Имао сам срећу да напустим једно такво место, без обзира на то колико ми је требало, и то ме је испунило таквом радошћу. Пишем то старог ума и старог тела, иза мене су времена када би већина мушкараца допустила самима себи да наставе с таквим стварима, али будући да сам почео касно, дугујем самом себи да наставим.
А кад речи почну да нестају и кад ће морати да ми помогну да се успењем уз степенице и више не будем у стању да разликујем птицу од спајалице, и даље ће нешто у мени памтити осећај на који начин сам прошао кроз убиство, неред и муку и домогао се барем племенитог начина да умрем.
То што нисте у потпуности потраћили живот чини се као вредно достигнуће, барем што се мене тиче.
Твој Ханк"
