Чим је загребала по површини Ружица је увидела шта о себи крије млади филозоф који је, испоставиће се, љубав њеног живота, од које ју је метак прерано раздвојио.
На данашњи дан, пре 22 године, убијен је Зоран Ђинђић, тадашњи премијер Републике Србије.
Српски политичар и филозоф, један од интелектуалаца који су обновили рад предстатне југословенске Демократске странке 1989. године, страдао је у атентату испред здраде седишта Владе Србије 12. марта 2003. године.
Иза себе је оставио ћерку Јовану и сина Луку, које је добио у браку са супругом Ружицом, а она је једном приликом причала како је почела њихова дуга и дивна љубавна прича, која ће, испоставило се, имати трагичан крај.
Ружицу и Зорана Ђинђића спојила је његова књига "Југославија као незавршена држава". Тада је организована трибина на којој је књига представљена, а Ружица – тада Павловић – нашла се ту у име једне издавачке куће.
– Ја сам представљала издавачку кућу која ју је објавила. Већ на први поглед, био је за мене сасвим различит од свих људи које сам до тада срела. У његовим очима препознала сам морално чистунство, које је намерно, да га случајно не разоткрију, прикривао наглашеном самоувереношћу, ароганцијом, оштрином и ученошћу – рекла је Ружица својевремено у великој исповести за "Недељник".
– Био је чист као суза, па је зато и морао да се брани разним одбрамбеним механизмима, да га не провале у овом окрутном и поквареном свету. Чистунци, алтруисти, хуманисти су стално на удару, јер провоцирају нечију нечисту савест. Зато други пошто-пото хоће да их испрљају, и спусте на своју меру – рекла је Ђинђићева удовица. – Сами за себе, најбоље знају ко су и какви су. И Зоран је то схватао, присиљен да своју невиност брани помало одглумљеним цинизмом.
Пар се венчао 1990. године и потом добио двоје деце, а Ружица Ђинђић је била уз супруга током његових бројних успона и падова у политици. Иако су имали прилику да живе много спокојније, безбрижно и безбедније, Ђинђић је одлучио да остане у Србији и покуша да је промени, а супруга и деца били су ту да му дају снагу. Данас, они су поносни због тога ко је и какав је био.
– Звали су га да буде професор на Харварду, али он је то одложио на неко време – да би га овде којекакви вређали, понижавали, псовали, гађали јајима, а криминалци и убице оптуживали да је криминалац и убица, да би га, на крају, они и убили. Остаје ми сада само да будем поносна што мој Зоран заиста није био један од њих. Живот је морао дати да би му Србија коначно поверовала – закључила је.
(Глоссy)
