Роман Рађарда Киплинга “Књига о џунгли” прича причу о Моглију, дечаку којег су родитељи напустили и ког су одгајали вукови.
Киплингова чувена прича, коју је Дизни касније адаптирао у неколико филмова, завршава се оптимистичном поруком о прихватању самог себе и хармонији која је могуђа између људске цивилизације и природе. Међутим, мало људи зна да је она била заснована на трагичном истинитом догађају...
Прочитајте још: На данашњи дан рођен је ВОЛТ ДИЗНИ: Причало се да је замрзнут након смрти, а његов глас можемо да чујемо у овом јунаку
Дечака по имену Дина Саничар, којег често називају правим Моглијем, у 19. веку одгајали су вукови и провео је првих неколико година свог живота мислец́и да је један од њих. Када су га ловци открили како лежи у пец́ини, одвели су га у оближње сиротиште, пише портал Аллтхатсинтерестинг.
Тамо су мисионари покушали да га науче стварима које никада није ни видео, почевши од основа - ходања и говора. Међутим, јаз између људског понашања и животињског инстинкта показао се превеликим да би га Дина Саничар могао превазиц́и, а прича о Моглију у стварности није имала оно чувено “и живео је срећно до краја живота”…
Како су Дина Саничара одгајали вукови, а ловили људи?
Година је била 1867. Место радње - округ Буландшар у Индији. Једне ноц́и, група ловаца пробијала се кроз џунглу када је наишла на чистину. Иза ње се налазио улаз у пец́ину коју је, како су веровали, чувао вук самотњак.
Ловци су се припремили да нападну свој плен, али су се зауставили када су схватили да ова животиња уопште није животиња! Био је то дечак, не старији од шест година. Он није прилазио мушкарцима нити је одговарао на њихова питања.
Не желец́и да оставе дечака у немилосрдној џунгли, ловци су га довели у оближње сиротиште црквене мисије у граду Агра. Пошто није имао име, мисионари су му га дали - Дина Саничар, што на хинди језику значи “субота”, по дану када је стигао.
Дина се бори да се прилагоди “цивилизованом” свету
Током свог боравка у сиротишту мисије, Саничар је добио друго име - “дечак вук”. Мисионари су сматрали да је оно пригодно јер су веровали да су дечака одгајале дивље животиње и да никада пре није доживео људски контакт. Према њиховим причама, дечаково понашање је више личило на понашање животиње него човека. Ходао је четвороношке и тешко је стајао усправно, на сопственим ногама. Јео је само сирово месо и глодао кости да би наоштрио зубе.
- Лакоћа са којом се сналазе на четири ноге (2 руке и 2 ноге) је изненађујуц́а. Пре него што поје или проба било коју храну, он је помирише, а ако му се мирис не свиђа, он је баци - написао је свом колеги Ерхард Луис, управник сиротишта.
Комуникација са “правим Моглијем“ била је тешка из два разлога. Прво, он није говорио истим језиком као мисионари који су се бринули о њему. Кад год би желео да се изрази, зарежао би или завијао као вук.
Друго, Дина није разумео ни невербалну комуникацију. Људи који не говоре исти језик обично се могу приближити међусобном разумевању једноставним упирањем прстима на различите предмете. Али пошто вукови не показују (или бар не на начин на који то чине људи), сваки универзални за њега је био бесмислен.
Иако је Саничар на крају научио да разуме када му се неко обраћа, никада није научио да говори језиком људи који су били у његовој близини. Можда зато што су му звуци људског говора једноставно били превише страни.
Међутим, што је дуже боравио у сиротишту, то је више почео да се понаша као човек. Научио је да стоји усправно и почео је да се сам облачи. Неки кажу да је чак покупио и “најљудскији порок од свих” - пушење цигарета.
Било их је још?!
Занимљиво је да Саничар није био једино “дете вук” које је у то време живело у сиротишту мисије. Ако је веровати управнику Луису, придружила су му се још два дечака и једна девојчица за које се такође наводи да су их одгајали вукови.
Према једном географу, сиротиште је током година примило толико “дивље деце” да више није била вест када би се неко дете појавило у џунгли. И не само ту!
Приче о деци коју су одгајали вукови појавиле су се широм Индије. У вец́ини случајева, мисионари који су се бринули о деци били су једини извори информација, тако да о томе колико су та деца заиста била дивља - остаје да се расправља.
Неки верују да су мисионари можда измишљали ове приче како би привукли медијску пажњу. Други претпостављају да децу можда уопште нису одгајале животиње већ да су заправо имала неки ментални и/или физички недостатак па да су их због тога родитељи напуштали.
Прочитајте још: У Србији су носиоци ових ПРЕЗИМЕНА имали "плаву крв" у прошлости: Да ли имате ПЛЕМИЋКО ПОРЕКЛО?
Што се Дина Саничар тиче, он је имао само 35 година када се умро од туберкулозе 1895. Иако је на крају вец́ину свог кратког живота провео у друштву других људи, а не са животињама које су га можда одгајале, никада се није у потпуности прилагодио животу у сиротишту.
И без обзира да ли је баш он био инспирација за лик Моглија прича Дина Саничара са чувеним романом Рађарда Киплинга заувек ће делити једно – нашу фасцинацију идејом да људско биће може одрасти у свету који је потпуно другачији од нашег.
Друга “дивља деца”
Док се неки детаљи животне приче Дине Саничара данас изгубљени, приче друге “дивље деце” нису! Оксану Малају, украјинску девојчицу рођену ‘90-их година, одгајали су пси луталице након што су је родитељи алкохоличари занемарили када јој је било три године. Када су је пронашли социјални радници имала је седам и по година, није могла да говори и кретала се четвороношке. После година терапије, научила је да говори руски. Сада има дечка и ради на фарми бринуц́и се о животињама.
Шамдео, дечак из Индије, имао је око четири године када је откривен како живи са вуковима у шуми у Индији. Према ЛА Тајмсу, “имао је наоштрене зубе, дуге кукасте нокте и жуљеве на длановима, лактовима и коленима. Умро је млад.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
