Ева Рас, каже да је била на кокаину! Глумица је пробала наркотике из чисте радозналости, а затим прошла кроз пакао због њих
Ева Рас, чувена Смиљка из серије "Срећни људи", пре него што се удала за сликара Радомира Стевића Раса, била је у браку с мушкарцем чији идентитет не жели да открива, а због ког је почела да се дрогира.
Прочитајте још: Ретко виђена фотографија Данице Максимовић и Тање Бошковић: Непревазиђене природне лепотице (ФОТО)
- Мој први муж, с којим сам била док сам студирала Факултет драмских уметности, дрогирао се. Нисам знала за то док смо се забављали, сазнала сам тек кад смо се венчали. Тих шездесетих година наркоманима смо звали само оне који су се лечили од дроге, а не и оне који су је користили. Због тога су многи мислили да дрогирање није ништа страшно - почиње Ева исповест за Хит и објашњава како је дошло до тога да први пут проба дрогу:
- Супруг ме никад није наговарао на то. Међутим, дрога се вукла по стану и гледала сам како је он узима. Једном сам му рекла да хоћу и ја да пробам. Одговорио ми је да не жели да буде сведок томе и да то урадим док он није код куће. Тако сам и учинила. Ушмркала сам тај прашак, био је то кокаин. Имала сам 20 година када сам први пут пробала дрогу. Ева каже да након узимања наркотика није знала за себе и да данима није јела и спавала.
- Кад бих се надрогирала, мислила бих да могу да прођем кроза зид! Пипала бих зидове и чинили су ми се мекани. Тај чудан осећај у глави трајао би данима. Два дана не бих јела, пила, спавала, нити пишала! Нисам имала никакве физиолошке потребе. Кад бих склопила очи, указивала би ми се чудна привиђења. То је било језиво! Повраћала сам од психичког гађења, јер сам изгубила себе у свему томе - прича Ева, која је престала да узима кокаин јер није желела да постане зависник:
- Прошле су недеље док нисам дошла себи. Кад сам схватила да стабилно стојим на земљи и да зид није мекан, знала сам да сам добро. Развела сам се од првог супруга и престала са дрогирањем. Нећу да причам о њему и откривам ко је. Он има свој живот и немам право да му га загорчавам. Не само њему већ и његовој деци и унуцима.
Напустио је отац
Љубавни живот јој је био буран, а такво јој је било и детињство.
- Рођена сам у Суботици. Кад помислим на детињство, сетим се Другог светског рата, који је тада дивљао Европом. Сви су се радовали што сам дошла на свет, а у истом тренутку и плакали јер су били уплашени за наше животе. Кад сам порасла, мајка Маргита ми је причала кроз какве смо муке пролазили, да нисмо имали огрев, храну, обућу - каже Ева, коју је отац Роберт напустио када је имала само две године:
- Чудно ће звучати, али сећам се тог растанка, иако сам била беба. Мајка ме је држала у наручју, а ја сам знала да ми је тај човек који стоји поред нас отац. Очекивала сам да ме узме, али то није учинио. Мислила сам да сам крива за њихов растанак и да ме отац не воли. Међутим, то није био разлог због ког нас је напустио. Признао је мајци да је хомосексуалац и отишао од нас. Била је разочарана у њега. Није могла да схвати да се заљубила у човека који не воли жене. Имао је само 19 година када су се растали, а она 26. Ева је основну и средњу школу завршила у Суботици, а тамо је имала и прве симпатије.
- Похађала сам Основну школу "Сава Текелија", а након тога сам завршила гимназију "Моша Пијаде" садашњу "Светозар Марковић". Нисам волела да учим јер су ме интересовале друге ствари. У средњој школи су ме звали дивљакуша зато што сам била темпераментна. Сећам се да сам била заљубљена у једног дечка, који ме је позвао да заједно чекамо Нову годину код њега кући. Била сам пресрећна! Мислила сам да ћемо да се држимо за руке и да ће да ме пољуби. Испоставило се да је скот и да ме је позвао да би ме набацио другу који је био прави шоња. Разочарала сам се. Његовог другара нисам хтела ни да видим, а камоли да имам нешто с њим. Рекла сам му: "Марш!", отишла у предсобље и тамо седела до јутра, пошто нисам смела сама да се вратим кући по мраку.
Потом је студирала Факултет драмских уметности у Београду. Од првог супруга се развела у мају 1963, а већ у јуну је упознала љубав свог живота.
- Колега Аца Дробњаковић и ја смо исте вечери дипломирали на ФДУ. Нисмо имали ни динара у џепу и кренули смо да обилазимо кафане по центру Београда из наде да ћемо срести неког колегу који би нас частио пивом. Дошли смо до "Мадере" и Аца каже: "Ено Радомира Стевића Раса. Он је мајка за чешаторе, он ће нам платити пиће." Ушли смо унутра и Аца ме је одмах упознао са Расом. Рекао је: "Радомире, ово је Ева", а он је одговорио: "Она је Ева Рас." Испричао ми је да ме је годину дана пре тог сусрета гледао на испитној представи и да је још тада одлучио да ћу бити његова супруга. "Био сам ожењен у том тренутку, али сам се у међувремену развео. Сада сам слободан и могу да се оженим тобом", рекао је. Успаничила сам се и рекла Аци да нећу да пијем пиће с тим човеком. Рас ме је смирио: "Немој да се плашиш. Ако не желиш да ми будеш жена, није никакав проблем, али веруј ми, удаћеш се за мене." То је било у уторак увече, а у суботу, 1. јула 1963. удала сам се за њега. Имала сам 21 годину, а он 30.
Велика искушења
Исте године када се удала за Раса поново је видела оца. - Рас и ја смо заједно отишли код њега. Прошло је 20 година! У Робертовом стану је био и његов партнер, један фин и леп младић од 35 година. Роберт је тада имао 42. Нисам била изненађена, јер ми је мајка причала да ми је отац геј и да живи са мушкарцем. Он је крио од свих да је хомосексуалац зато што је било такво време. То је био наш први сусрет откако ме је оставио са само две године. Рекао ми је: "Да није било Другог светског рата и да си расла у мојој близини, никад не бих дозволио да будеш глумица." То је уједно био и наш последњи сусрет.
После мајчине претње да ће се убити, Ева је прекинула сваки контакт с Робертом: - Када је мама сазнала да сам била код оца, послала му је писмо и написала да ће се обесити о лустер у дневној соби будемо ли се виђали! Потом је отац писао мени да не смемо да искушавамо Маргиту и да је најбоље да се одрекнемо нашег сродства и љубави због мајчиног живота и здравља. На крају писма је додао: "Увек сам желео да те имам. Ти си моја слика и прилика и вечно ћу бити захвалан твојој мајци што те је родила, али више не можемо да се виђамо."
Тако је и било.
Годину дана касније, Ева и њен супруг добили су ћерку Круну.
- Пре него што је Круна дошла на свет, Рас и ја смо били потпуни хипици. Спавали смо на патосу, на душеку, имали два ексера на зиду и два офингера на које смо качили сакое и мантиле. Ништа нисмо имали, осим те мале гарсоњере у којој смо становали. Круна је имала две године када су једног дана зазвонили неки људи и донели намештај. Рас је купио ствари за стан. Рекла сам му: "Јеси ли полудео, какав намештај?" Одржао ми је лекцију: "Дете није тражило да се роди, ми смо га желели. Оно мора да има спаваћу собу и топлину породичног дома. Морамо да се променимо због ње." Плакала сам док сам га слушала, био је у праву. Почела сам да кувам, одлазим на пијацу, крпим ствари, све оно исто што је и моја мајка радила када сам била мала.
Осамдесетих година Ева доживљава велике трагедије - губи три драге особе.
- Супруг ми је преминуо 1982. Испратио ме је на воз у Будимпешту, где сам ишла да снимам филм, и по повратку кући скинуо је мантил и пао мртав. У том тренутку сам била код Новог Сада, али ништа нисам знала јер се за његову смрт сазнало тек два дана касније. Мојој мајци је било чудно што се није јављао, нити долазио у посету, а то је увек чинио када сам била на путу. Отишла је у полицију, дошли су до стана, обили врата и затекли га како лежи мртав. Имао је 50 година - прича Ева и додаје да је за страшне вести сазнала у хотелу у Будимпешти:
- Сећам се, силазим низ степенице хотела "Ројал" и приближавам се лобију. Била сам сва у црнини, као да сам знала. Кренула сам да прошетам градом. У том моменту у сусрет ми иде редитељ филма и каже: "Ево, чека вас аутомобил. Јесте ли се спаковали?" Мислили су да сам већ сазнала тужне вести зато што сам била у црној гардероби. "Где идем?", упитала сам, а он ми каже: "Муж вам је умро, возе вас назад за Београд." Стравичне вести сам сазнала на најгори могући начин. Одмах сам отишла на рецепцију и телефоном јавила да Раса не сахрањују у Алеји заслужних грађана јер је није волео. Њему је то изгледало као неки светларник.
Глумица је по повратку у Београд сазнала да је Рас умро природном смрћу.
- Имао је слабо срце још од рођења. Када сам отишла по умрлицу у болницу, писало је да је на срцу имао 32 ожиљка, а тај последњи инфаркт му је буквално преполовио срце. Три године сам била потпуно луда и ван себе. Никада до тада нисам помишљала да ћемо умрети. Ћерка Круна је тешко поднела очеву смрт јер је у том тренутку имала тек 14 година.
Само четири године касније, у кратком временском периоду, Ева губи оба родитеља.
- Мајка је преминула 15. септембра 1986, а отац 11. новембра исте године. Када је сазнао да је мајка умрла, отац је пио алкохол да би окончао свој живот. Не би ме чудило да је пио метил-алкохол да би умро. Можда би починио самоубиство, али код нас Јевреја се то сматра највећим грехом. Сигурна сам да је пио док није преминуо! Много ју је волео. Нисам му била на сахрани због тога што нисам хтела да испаднем лицемерна. Како да одем на сахрану човеку кога сам у животу видела само два пута?!
Није стигла ни да се опорави од губитака који су је снашли, а већ је уследио нови, најстрашнији од свих. Глумица је 1991. остала и без ћерке Круне, која је имала само 24 године кад је умрла у Паризу.
- Никад нећу сазнати како је преминула. После месец дана истраге, француска полиција ме је обавестила да је умрла природном смрћу. Зашто и на који начин, не знам ни данас. Шта год да се десило, ја сам јој мајка и она ће увек бити моја ћерка. Знала сам о њој онолико колико је она то желела. Министарство културе је платило да се њено тело довезе из Париза у Београд јер нисам имала новца. Отад носим црнину и нисам је скинула јер жалост не може да прође. Та црнина ме штити од свих насртљиваца. Када је неко у црнини, људи су мање груби према њему.
Малу утеху и скретање мисли са велике трагедије Ева је нашла у лику чувене Смиљке Миљковић, коју је глумила у култној серији "Срећни људи": - Синиша Павић ме је позвао и радо сам прихватила ту ролу. Захваљујући тој улози публика ме је упознала и као сликарку. Све Смиљкине слике у серији су заправо моје! То је била највећа изложба наивног сликарства, пошто је сваку епизоду гледало по три милиона људи. Једна од најпознатијих слика у серији је она са ликом Михајла Остојића, ког је глумио мој дивни колега Никола Симић. Ту слику сам касније насликала још пет или шест пута за новац.
Десетак година касније Евине муке се настављају. Сазнала је да болује од рака.
- Имам канцер материце већ 20 година. Ишла сам на хемиотерапије на Онколошу клинику у Београду, али сам престала јер лекари више не знају шта да раде са мном. Због болести често имам мучнине и повраћам. Прошле године сам оперисала малигни тумор на десној страни лица. Тада су ми рекли да имам још два месеца живота, али сам и даље жива.
Глумица открива да јој трансфузије крви продужавају живот!
- Од хемиотерапија црева су ми озрачена и не могу да једем протеине, а они су кључни за добру крвну слику. Зато једном годишње идем на трансфузију крви и освежим се. После тога се и по два-три месеца осећам добро. Током тог процеса будем два дана у болници. Један дан примам крв, а другог дана останем у болници за случај да дође до компликација. Међутим, за ових 11 година колико то радим никад није било никаквих проблема. То је стално радио и Јосип Броз Тито.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
