Фејс лифтинг старог момка (ФОТО)

Током једне од многобројних дискусија о “Заставином” оружју, покренуто је питање шта би на пиштољу М-57 требало изменити да би постао атрактивнији за кориснике. 

Прочитајте још:  Дискретни заштитник (ФОТО)

Приметно другачија ергономија, фото: Драган Шапоњић

За почетак, треба рећи да је конкретан модел заиста анахрон, првенствено због калибра 7,62x25 мм. Лагано, веома брзо зрно малог пречника које се не шири у ткиву је можда било добар избор за аутомате и уличне борбе током Другог светског рата, али за самоодбрамбено или полицијско оружје потпуно је неадекватано. 

Уместо да преда сву енергију на циљу и заустави нападача, овај пројектил по правилу направи прострелну рану малог пречника и настави пут великом брзином уз могућност да погоди још некога (што је вероватно најгори могући сценарио). Због тога је овај калибар одавно напуштен од практично свих бивших корисника укључујући земље бившег СССР и Варшавског пакта, Кину, Вијетнам, Монголију... 

Препознатљива силуета 

Добро обликована дршка, фото: Драган Шапоњић

Добра околност је што "Застава" нуди ово оружје и у калибру 9 мм Пара што га чини и те како актуелним. Изворна конструкција руског ТТ-33 заснована је на поједностављеној платформи провереног Браунинговог решења за војнички пиштољ коју користи и легендарни Колт М-1911. У односу на совјетски пиштољ Заставин М-57 има метак више у оквиру и дужу дршку што га чини за нијансу удобнијим од оригинала.

Разлика је још у облику уреза за репетирање на навлаци и ознакама на пластичним страницама дршке (иако тај детаљ може да вам промакне на службеном оружју јер су оба модела имали петокраке). Углавном, популарни “тетејац”, “рус”, “тетка” или “теча” у Заставиној верзији задржао је препознатљиву силуету и чврсту конструкцију од глоданог откивка квалитетног челика. 

Добар производ 

Ударач и задњи нишан, фото: Драган Шапоњић

Често се могу чути примедбе о грубој изради ових пиштоља. А то је сасвим неосновано. Ово оружје, намењено масовном опремању армија које су чинили читави народи јесте било робусно, једноставно и издржљиво. Али, није било грубо. Веће толеранције у изради су последица одлуке да поузданост буде приоритет. Тек после тога долазе безбедност, прецизност и комфор употребе. На расклопјеном М-57 то се јасно види. 

Обрада споља и изнутра није на нивоу финих комерцијалних пиштоља, али није ни на нивоу савремених Смит-Весон верзија Валтера ППК/С код кога су видљиви трагови ливења и глодања. Код нашег “тече” са унутрашње стране навлаке, оштро око мајстора ће препознати траг обраде брушењем и то је све. Нема грубих, храпавих површина, необрађених ивица и неравних површина. 

Растављени на основне склопове, фото: Драган Шапоњић

Једном речју, М-57 је добар индустријски производ. Свако ко је био у прилици да га испроба зна да је функционалност овог пиштоља изузетно висока, застоји ретки и углавном последица квалитета муниције или лоше одржаваног оружја. Иако смо утврдили да је “теча” био пристојан момак. Али, мало ко га данас жели. Зашто? 

Оправдане примедбе 

У разговору са стрелцима већина се жали на облик рукохвата који због положаја дршке који је близу вертикалног захтева прилагођавање хвата корекцијом у зглобу шаке. Такав неприродан положај је помало заморан али на првом месту успорава процес нишањења. Друга примедба на дршку је узак рам пиштоља што га додуше чини згоднијим за прикривено ношење али с обзиром да странице дршке остављају огољен задњи део рама, ова мала лучна површина није нарочито удобна за испаљивање снажног метка уз јак трзај.  

Лако нишањење, фото: Драган Шапоњић

Скоро свако ко је користио “течу” пожелео је интервенцију на окидању. Не толико због силе колико због уједначености, дужине хода и ресета. Такође, проблем представљају нишани. Иако физички нису мали, тешко је “захватити” мету, нарочито када то треба учинити брзо или у лошим светлосним условима. Са чисто естетског становишта, мало коме се допада заобљен задњи део навлаке.  

Минимална улагања 

Сумирајући ове примедбе дошло се до питања колико труда треба да би се ово изменило. Да ли је изводљиво, колико би коштало и најважније - да ли би то заиста учинило “течу” бољим оружјем? Одговор се наметнуо сам. Пробаћемо и видети. Мој познаник је одлучио да субјекат таквог експеримента буде његово оружје.  

На почетку, одлучено је да улагања буду минимална. Због тога чак нису тражене ни услуге пушкара, а неопходне радове на металу обављао је метало-глодач са основним алатима. 

Разлика у нишанској слици, фото: Драган Шапоњић

Оружје, пиштољ Застава М-57 било је у функционално изврсном стању, цев беспрекорна уз нешто трагова на финишу насталих од година ношења у футроли. С обзиром да је највише примедби на “течу” везано за комфор коришћења, логично је покушати да се то унапреди. Замена рама, “набацивање” материјала и брушење до жељене форме нису долазили у обзир. Уосталом, тражено је најлакше и најекономичније решење. 

На почетку – промена дршке 

Набављена је дводелна, обухватна дрвена дршка са (непотребним) удубљењима за прсте. Изворно, крајње рогобатна, послужила је као добра основа из које је пажљивим шмирглањем извучен сасвим задовољавајући облик. Срећом, материјала је било довољно, тако да је поред витких страница добијена и врло удобна закривљења “грба” са задње стране дршке која се одлично уклапа са удубљењем длана.

Измењена естетика М-57, фото: Драган Шапоњић

На тај начин је добијен рукохват потпуно другачије конфигурације са измењеним углом у односу на навлаку/цев тако да се сада пиштољ усмерава природним покретом, као да показујете кажипрстом. Дршка је добила глатку површину и уљани финиш који је нагласио структуру дрвета. Моја замерка је то што ипак постоје извесни зазори, па када снажно стегнете рукохват осетите мало "жвакања" дршке. У сваком случају, резултат је био изненађујуће добар. 

Модернији и другачији 

Следећи захват који утиче на употребљивост пиштоља су нишани. Уместо старих нишана, монтирана је мушица са карабина М-48 која је обрушена на одговарајуће димензије. Задњи нишан је фиксни, са Чешке Збројовке М-75 и савршено се уклопио. Очекивано, нишанска слика је идентична са било којим савременим пиштољем пуног формата, јер нишане је лако поравнати чак и у сумрак. Подешавање висине захтевало је мало математике, али је добијена нишанска даљина на прописаних 25 метара што уз резантан метак покрива више него довољан распон даљина. 

Резултат брзог преноса паљбе са по два метка на 15 метара, фото: Драган Шапоњић

Рад на окидању је био површан, и ту још увек има доста простора за унапређење. Ипак, ход окидача није више онако шкрипутав и неуједначен али уз пар захвата на опругама и нешто полирања површина може да буде знатно бољи. 

Остали су још естетски захвати. Стари момак је добио “фејс лифтинг” у виду полирања спољашње површине цеви, бушења окидача у маниру спортских модела М-1911, скраћивање и репрофилисање навлаке која је тиме изгубила заобљену “задњицу” и ударач са рупом. Управо је ово тражило нешто више мајсторског посла. Скраћивање навлаке подразумева и брушење задњег дела модула окидачког механизма.  

Удобнији хват у поређењу са стандардним пиштољем, фото: Драган Шапоњић

Али, ударач код М-57 читавом висином изнутра је пробушен и служи као кућиште за сопствену опругу. Бушење ударача захтевало је скраћивање опруге, а у отвор је постављена цевчица тако да избушени ударач сада има другачији изглед који се уклапа са окидачем. На крају, цео пиштољ је поново бруниран, а мат финиширање уз глатке дрвене корице учинило је да изгледа модерније и другачије у поређењу са стандардним моделом. 

Очигледне разлике и на стрелишту 

Финале овог експеримента било је на стрелишту. Лакше и удобније руковање резултирало је повећањем брзине погађања више циљева (три мете) за око 20 процената што је потврдио и хронометар. Прецизност је остала непромењена (што је и логично) али је субјективни осећај при руковању и коришћењу знатно дугачији тако да је закључак свих који су упоредо испробали стандардни и кастом модел - и те како је вредело! 

Брза паљба на три мете, фото: Драган Шапоњић

Добри стари “теча” је подмлађен и делује знатно атрактивније а при томе је постао и ефикаснији. И то није само субјективни утисак, разлике је могуће измерити. 

Прочитајте још: Хеклер за корак испред других (ФОТО)

Детаљ олакшаног окидача, фото: Драган Шапоњић

Улагање је минимално чак и када је реч о оваквом појединачном захвату. У серији то сигурно не би повећало трошкове производње, иако сумњам да ће било ко имати слуха за овако нешто.

То је права штета јер би верзија “тече” у калибру 9 мм Пара са ознаком М-70А без проблема задовољила основне потребе за одбрамбеним оружјем већине корисника, чак и у неким службама, а све то по веома приступачној цени. 

Драган ШАПОЊИЋ 

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ