Fejs lifting starog momka (FOTO)

Tokom jedne od mnogobrojnih diskusija o “Zastavinom” oružju, pokrenuto je pitanje šta bi na pištolju M-57 trebalo izmeniti da bi postao atraktivniji za korisnike. 

Pročitajte još:  Diskretni zaštitnik (FOTO)

Primetno drugačija ergonomija, foto: Dragan Šaponjić

Za početak, treba reći da je konkretan model zaista anahron, prvenstveno zbog kalibra 7,62x25 mm. Lagano, veoma brzo zrno malog prečnika koje se ne širi u tkivu je možda bilo dobar izbor za automate i ulične borbe tokom Drugog svetskog rata, ali za samoodbrambeno ili policijsko oružje potpuno je neadekvatano. 

Umesto da preda svu energiju na cilju i zaustavi napadača, ovaj projektil po pravilu napravi prostrelnu ranu malog prečnika i nastavi put velikom brzinom uz mogućnost da pogodi još nekoga (što je verovatno najgori mogući scenario). Zbog toga je ovaj kalibar odavno napušten od praktično svih bivših korisnika uključujući zemlje bivšeg SSSR i Varšavskog pakta, Kinu, Vijetnam, Mongoliju... 

Prepoznatljiva silueta 

Dobro oblikovana drška, foto: Dragan Šaponjić

Dobra okolnost je što "Zastava" nudi ovo oružje i u kalibru 9 mm Para što ga čini i te kako aktuelnim. Izvorna konstrukcija ruskog TT-33 zasnovana je na pojednostavljenoj platformi proverenog Brauningovog rešenja za vojnički pištolj koju koristi i legendarni Kolt M-1911. U odnosu na sovjetski pištolj Zastavin M-57 ima metak više u okviru i dužu dršku što ga čini za nijansu udobnijim od originala.

Razlika je još u obliku ureza za repetiranje na navlaci i oznakama na plastičnim stranicama drške (iako taj detalj može da vam promakne na službenom oružju jer su oba modela imali petokrake). Uglavnom, popularni “tetejac”, “rus”, “tetka” ili “teča” u Zastavinoj verziji zadržao je prepoznatljivu siluetu i čvrstu konstrukciju od glodanog otkivka kvalitetnog čelika. 

Dobar proizvod 

Udarač i zadnji nišan, foto: Dragan Šaponjić

Često se mogu čuti primedbe o gruboj izradi ovih pištolja. A to je sasvim neosnovano. Ovo oružje, namenjeno masovnom opremanju armija koje su činili čitavi narodi jeste bilo robusno, jednostavno i izdržljivo. Ali, nije bilo grubo. Veće tolerancije u izradi su posledica odluke da pouzdanost bude prioritet. Tek posle toga dolaze bezbednost, preciznost i komfor upotrebe. Na rasklopjenom M-57 to se jasno vidi. 

Obrada spolja i iznutra nije na nivou finih komercijalnih pištolja, ali nije ni na nivou savremenih Smit-Veson verzija Valtera PPK/S kod koga su vidljivi tragovi livenja i glodanja. Kod našeg “teče” sa unutrašnje strane navlake, oštro oko majstora će prepoznati trag obrade brušenjem i to je sve. Nema grubih, hrapavih površina, neobrađenih ivica i neravnih površina. 

Rastavljeni na osnovne sklopove, foto: Dragan Šaponjić

Jednom rečju, M-57 je dobar industrijski proizvod. Svako ko je bio u prilici da ga isproba zna da je funkcionalnost ovog pištolja izuzetno visoka, zastoji retki i uglavnom posledica kvaliteta municije ili loše održavanog oružja. Iako smo utvrdili da je “teča” bio pristojan momak. Ali, malo ko ga danas želi. Zašto? 

Opravdane primedbe 

U razgovoru sa strelcima većina se žali na oblik rukohvata koji zbog položaja drške koji je blizu vertikalnog zahteva prilagođavanje hvata korekcijom u zglobu šake. Takav neprirodan položaj je pomalo zamoran ali na prvom mestu usporava proces nišanjenja. Druga primedba na dršku je uzak ram pištolja što ga doduše čini zgodnijim za prikriveno nošenje ali s obzirom da stranice drške ostavljaju ogoljen zadnji deo rama, ova mala lučna površina nije naročito udobna za ispaljivanje snažnog metka uz jak trzaj.  

Lako nišanjenje, foto: Dragan Šaponjić

Skoro svako ko je koristio “teču” poželeo je intervenciju na okidanju. Ne toliko zbog sile koliko zbog ujednačenosti, dužine hoda i reseta. Takođe, problem predstavljaju nišani. Iako fizički nisu mali, teško je “zahvatiti” metu, naročito kada to treba učiniti brzo ili u lošim svetlosnim uslovima. Sa čisto estetskog stanovišta, malo kome se dopada zaobljen zadnji deo navlake.  

Minimalna ulaganja 

Sumirajući ove primedbe došlo se do pitanja koliko truda treba da bi se ovo izmenilo. Da li je izvodljivo, koliko bi koštalo i najvažnije - da li bi to zaista učinilo “teču” boljim oružjem? Odgovor se nametnuo sam. Probaćemo i videti. Moj poznanik je odlučio da subjekat takvog eksperimenta bude njegovo oružje.  

Na početku, odlučeno je da ulaganja budu minimalna. Zbog toga čak nisu tražene ni usluge puškara, a neophodne radove na metalu obavljao je metalo-glodač sa osnovnim alatima. 

Razlika u nišanskoj slici, foto: Dragan Šaponjić

Oružje, pištolj Zastava M-57 bilo je u funkcionalno izvrsnom stanju, cev besprekorna uz nešto tragova na finišu nastalih od godina nošenja u futroli. S obzirom da je najviše primedbi na “teču” vezano za komfor korišćenja, logično je pokušati da se to unapredi. Zamena rama, “nabacivanje” materijala i brušenje do željene forme nisu dolazili u obzir. Uostalom, traženo je najlakše i najekonomičnije rešenje. 

Na početku – promena drške 

Nabavljena je dvodelna, obuhvatna drvena drška sa (nepotrebnim) udubljenjima za prste. Izvorno, krajnje rogobatna, poslužila je kao dobra osnova iz koje je pažljivim šmirglanjem izvučen sasvim zadovoljavajući oblik. Srećom, materijala je bilo dovoljno, tako da je pored vitkih stranica dobijena i vrlo udobna zakrivljenja “grba” sa zadnje strane drške koja se odlično uklapa sa udubljenjem dlana.

Izmenjena estetika M-57, foto: Dragan Šaponjić

Na taj način je dobijen rukohvat potpuno drugačije konfiguracije sa izmenjenim uglom u odnosu na navlaku/cev tako da se sada pištolj usmerava prirodnim pokretom, kao da pokazujete kažiprstom. Drška je dobila glatku površinu i uljani finiš koji je naglasio strukturu drveta. Moja zamerka je to što ipak postoje izvesni zazori, pa kada snažno stegnete rukohvat osetite malo "žvakanja" drške. U svakom slučaju, rezultat je bio iznenađujuće dobar. 

Moderniji i drugačiji 

Sledeći zahvat koji utiče na upotrebljivost pištolja su nišani. Umesto starih nišana, montirana je mušica sa karabina M-48 koja je obrušena na odgovarajuće dimenzije. Zadnji nišan je fiksni, sa Češke Zbrojovke M-75 i savršeno se uklopio. Očekivano, nišanska slika je identična sa bilo kojim savremenim pištoljem punog formata, jer nišane je lako poravnati čak i u sumrak. Podešavanje visine zahtevalo je malo matematike, ali je dobijena nišanska daljina na propisanih 25 metara što uz rezantan metak pokriva više nego dovoljan raspon daljina. 

Rezultat brzog prenosa paljbe sa po dva metka na 15 metara, foto: Dragan Šaponjić

Rad na okidanju je bio površan, i tu još uvek ima dosta prostora za unapređenje. Ipak, hod okidača nije više onako škriputav i neujednačen ali uz par zahvata na oprugama i nešto poliranja površina može da bude znatno bolji. 

Ostali su još estetski zahvati. Stari momak je dobio “fejs lifting” u vidu poliranja spoljašnje površine cevi, bušenja okidača u maniru sportskih modela M-1911, skraćivanje i reprofilisanje navlake koja je time izgubila zaobljenu “zadnjicu” i udarač sa rupom. Upravo je ovo tražilo nešto više majstorskog posla. Skraćivanje navlake podrazumeva i brušenje zadnjeg dela modula okidačkog mehanizma.  

Udobniji hvat u poređenju sa standardnim pištoljem, foto: Dragan Šaponjić

Ali, udarač kod M-57 čitavom visinom iznutra je probušen i služi kao kućište za sopstvenu oprugu. Bušenje udarača zahtevalo je skraćivanje opruge, a u otvor je postavljena cevčica tako da izbušeni udarač sada ima drugačiji izgled koji se uklapa sa okidačem. Na kraju, ceo pištolj je ponovo bruniran, a mat finiširanje uz glatke drvene korice učinilo je da izgleda modernije i drugačije u poređenju sa standardnim modelom. 

Očigledne razlike i na strelištu 

Finale ovog eksperimenta bilo je na strelištu. Lakše i udobnije rukovanje rezultiralo je povećanjem brzine pogađanja više ciljeva (tri mete) za oko 20 procenata što je potvrdio i hronometar. Preciznost je ostala nepromenjena (što je i logično) ali je subjektivni osećaj pri rukovanju i korišćenju znatno dugačiji tako da je zaključak svih koji su uporedo isprobali standardni i kastom model - i te kako je vredelo! 

Brza paljba na tri mete, foto: Dragan Šaponjić

Dobri stari “teča” je podmlađen i deluje znatno atraktivnije a pri tome je postao i efikasniji. I to nije samo subjektivni utisak, razlike je moguće izmeriti. 

Pročitajte još: Hekler za korak ispred drugih (FOTO)

Detalj olakšanog okidača, foto: Dragan Šaponjić

Ulaganje je minimalno čak i kada je reč o ovakvom pojedinačnom zahvatu. U seriji to sigurno ne bi povećalo troškove proizvodnje, iako sumnjam da će bilo ko imati sluha za ovako nešto.

To je prava šteta jer bi verzija “teče” u kalibru 9 mm Para sa oznakom M-70A bez problema zadovoljila osnovne potrebe za odbrambenim oružjem većine korisnika, čak i u nekim službama, a sve to po veoma pristupačnoj ceni. 

Dragan ŠAPONJIĆ 

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU