Ксенија Атанасијевић је жена каква се ретко среће.
Ксенија Атанасијевић (Београд, 5. фебруар 1894 — Београд, 28. септембар 1981) је била прва доценткиња и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године.
Рођена је као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића умрла је после порођаја од сепсе. Када је имала 12 година, умире јој и отац, па је бригу о Ксенији преузела њена маћеха, наставница Више женске школе Софија Атансијевић, с којом је Ксенија живела до краја њеног живота.
Говорила је француски, немачки, енглески, руски, служила се италијанским, а изузетно је познавала грчки и латински.
Била је и прва жена која је, октобра 1923. године, добила универзитетску катедру у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Неке колеге су је топло примиле, али се већина противила њеном постављању. Етнолог Тихомир Ђорђевић упозорио ју је на оно што је чека речима: "Честитам, госпођице, ушли сте у пакао".
Прочитајте још: ФАТАЛНА ЛЕПОТИЦА: Лепу Српкињу обожавали Кери Грант и Иво Андрић, а имала је живот из романа
Најбољи друг у раној младости био јој је песник Растко Петровић, а његова сестра, сликарка Надежда предавала јој је цртање у Женској гимназији. Матурирала је у Државној женској гимназији 1912. године а стекла је и основно музичко образовање, свирала је клавир. Студирала филозофију с класичним језицима, а професор јој је био славни Бранислав Петронијевић, филозоф, математичар и палеонтолог, признат у европским научним круговима.
"Женска" борба у "мушком" свету
Ксенија се у писму пријатељици јадала да су његова предавања „физиолошки неиздржива“ и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира: „Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи. Брана не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он“, пише млађана Ксенија.
Али тај исти Петронијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но, први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобом чаршије, која никада није трпела нити подржавала изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.
Пошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Докторат је обранила са одличним успехом. Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем, 16. јануара 1922. године.
У комисији којом председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда стога да би сам разоткрио трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену малициозност и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике.
Она неочекивано доказује да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањени Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: „Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!“ Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија „паметна као мушко“, но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за равноправност жена у друштвеном животу Краљевине Југославије.
Прогон
Ксенија је потом претрпела прогон са Универзитета, на основу лажне оптужбе за плагијат (истичу да у току једног предавања није "довољно јасно" навела извор).
У Београду за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против нацизма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата, нове комунистичке власти је хапсе. Из комунистичког затвора је изашла лишена само грађанских права, а све њене књиге стављене су на листу забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис није никада пронађен.
Сада јој се ни гроба не зна
Умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу са супругом Миланом Марковићем, парцела 10. Крајем 1980-их, њена гробница је уништена, а гробно место прекопано и продато новим власницима.
Данас, у београдској улици Господар Јовановој број 49, пише: „Ксенија Атанасијевић (1894 – 1981) филозофкиња, феминисткиња, пацифисткиња и антифашисткиња, од 1940. до 1981. године живела је у овој кући“.
И то је једино обележје које постоји о овој Београђанки, првој жени која је докторила на Београдском универзитету (1922), преводиоцу и првој жени доценту у Краљевини СХС. Дипломирала је чисту филозофију с класичним језицима. Превела је класична филозофска дела, писала студије, чланке, метафизичке и етичке расправе, популарне чланке, преводила је дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера. Ксенија се сматра за прву феминисткињу на овим просторима.
Своју аутобиографију, писану у трећем лицу завршила је речима: “Више од свега жели да зло у човеку и у свету постане мање”.
(Ало студенти)
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
