Дуго се чак и међу ученим људима није знало да је Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем XИX века.
Јевросима Кијаметовић, звана Зона, која му је била узор, дошла је у Београд за време Првог светског рата, где је и умрла.
- Ви данашње девојке одма' све на мегдан, а ми смо знале да све сакријемо у јелечиће. Еј, пуста младос' - овако је у дубокој старости својим унукама у Београду причала Јевросима Кијаметовић, звана Зона.
Да, лепотица Зона која је послужила Стевану Сремцу да напише своје најбоље дело, стварно је постојала. И не само то, већ је била лепа као Сремчева Зона.
Одабрана филмска екипа, према роману нашег познатог писца, на локацијама у Нишу и Пироту, данашњим нараштајима приближила је време у коме се другачије живело, волело, туговало...
Дуго се чак и међу ученим људима није знало да је Стеван Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем XИX века. Целу причу Сремац је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини. Нушић се у овом граду дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем 13 деце, међу којима је била Јевросима. Отац ју је из милоште звао Зона.
Фото: Архива Новости
Кад је напунила шеснаест година, Зони није било равне по лепоти у Приштини и на далеко. Имала је румене усне и беле као сомот образе, који су се назирали кроз провидну мараму. И облачила се лепо. Носила је шалваре од свиле и бундицу од атласа, а испод ње јелек набрекао под једрим девојачким грудима. Замакла је за очи свој момчадији у овом граду, али највише Максиму, сину Косте Гапића, кујунџије. И она је њега бегенисала. Волели су се и ту су љубав казивали само погледом кад би с вечери он пролазио, а она га на капиџику очекивала.
Цела Приштина је то знала, па је и песма испевана. Знали су то и родитељи Зонини и Максимови, и прећутно су то одобравали. Али убрзо дође до свађе чорбаџи Замфира и еснафлије Косте, у дућану овог другог. На почетку је њихов разговор био сасвим безазлен, какав може бити између пријатеља, али се све више заоштравао. На крају, пале су тешке речи. Коста поче да вређа Замфира, а овај одговори:
- Зар да дам моје дете за твојега сина? Даћу гу радо за најсиромашнијег момка, али никада за твога Максима.
После овога Зона је туговала. А Максим и туговао и смишљао освету. Са другом Заком Шкуртом извео је отимање девојке. У тадашње време девојка којој би се десило тако нешто, називана је побегуља. За њу али и за кућу из које долази то је била велика брука и срамота. Знао је то и Максим. Дуго је "пуцала" ова брука по Приштини.
После доласка из Приштине једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу.
- Слушајући Нушићево причање Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи-Замфира много добрих кафа попио! Наравно Нушић није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља. Сремац је на то одговорио: "Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати". Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша.
На рукопису "Зоне Замфирове" радио је од 1898. до 1903. године.
Сремац је, ипак, замислио причу у којој се све завршава срећно. Чорбаџи Замфир није имао куд и после подвале дао је кћер за Манета. Али у стварности је било другачије.
После бруке и срамоте коју је породици Замфир приредио Максим, Зона је ипак имала доста просаца. Али она никог није хтела. Чорбаџи Замфир, на крају, одржа реч коју је дао у Костином дућану. Зона се удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића.
Млади супружници Алекса и Зона преселили су се одмах у Призрен где су изродили три сина и две кћери Димитрија, Саву, Милку, Крсту и Даницу. Алекса је 1913, приликом побуне Албанаца настрадао. Зона је, затим, са породицом прешла у Урошевац, а за време окупације 1943. дошла је у Београд. Прво се настанила у Реснику, па на Звездари, и на крају у 27. марта.
Истина о Сремчевој "Зони Замфировој" никада не би била откривена да је њен брат Драгутин Кијаметовић са којим је и живела до смрти, није наговорио да открије шта јој се дешавало у Приштини, крајем прошлог века. Он је понешто знао, али му је сестра, у пролеће 1952. испричала све. Затим је позвао Мишу Марковића, публицисту, да запише целу причу и сачува је за будућа поколења.
Зона Кијаметовић имала је укупно девет унука и 14 праунучади. Једна од праунука добила је име Зона.
Кујунџија Максим Гапић, код Сремца чапкун Мане, није се оженио Зоном, већ Цинцарком Затом. Убио се као старији човек пред рат. Алекса Грбић, који је у збиљи оженио Зону настрадао је приликом албанске побуне у Урошевцу 1913. Стари чорбаџи Замфир због бруке се преселио у Прокупље, где је и умро. Зона је после доста селидби на крају ипак имала лепу старост. Умрла је у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу.
Није познато да ли је Сремац знао, или није, шта се десило са правим актерима његовог романа. Био је реалиста, али очигледно није волео несрећне завршетке. Ипак једну ствар није измислио, нити је морао да мења, тешко да је и могао и да је хтео - а то је лепота једне девојке, Приштевке Јевросиме зване Зона.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
