Александар Лекса Саичић је био легенда рата између Јапана и Русије, јер је победио непобедивог самураја.
Црна Гора је 1904. године, као савезник Русије, објавила рат Јапану, иако црногорске снаге никада нису послате у Русију. Изузетак су били малобројни добровољци, попут Александра Саичића. Године 1905. потписан је Портсмутски мир који је окончао Руско-јапански рат, али игром случаја Црна Гора није наведена у мировном споразуму, тако да су Јапан и Црна Гора формално остали у рату до 2006. године - 101 годину!
Прочитајте још: Рибари редовно виђају ЛЕТЕЛИЦЕ како израњају из океана, а за све су криви џинови?
Мегдан између самураја и Лексе
Пред Русе је изашао коњаник с белом заставом, изасланик јапанских јединица. Руси су онда сазнали да је јапански командант затражио од руског адмирала Рожественка да пошаље најбољег војника који ће изаћи на мегдан - изабраном јапанском самурају.
Нека се јави јунак кадар за двобој!
Руски генерали били су у неверици. Јапанци још поштују ту заборављену и превазиђену традицију! На другој страни, одбити захтев значило би признати пораз. Али, кога послати у двобој против надмоћнијег самураја?
Александар Саичић из Берана, Црна Гора!
- Нека се јави јунак кадар за двобој - објавио је адмирал.
- Александар Саичић из Берана, Црна Гора - одлучно је салутирао. - Поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман сам да изиђем на мегдан мрском непријатељу...
Прочитајте још: Пошто је деци обезбедио куће и станове, Дејан Миленковић из Борача је себи подигао гробницу са "гарсоњером" (ФОТО)
Епски двобој на граници нестварног
Спремајући се за окршај, захвалио се команданту на указаној части да се бори у име руске војске. Трупе две велике империје, једна наспрам другој, помно су чекале исход двобоја. Саичић је изјахао уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора изишао је ратник обучен у црно крзно.
У Јапану је и даље владала традиција двобоја Фото: Пиксабеј
Приче очевидаца кажу да је двобој био силан, а гледати га скоро нестварно. Уосталом, и сама борба Црногорца и самураја била је борба два начина ратовања, сукоб две традиције какав се данас виђа још само у историјским филмовима.
Био је то сукоб два начина ратовања!
Мегданџије су се, према запису Радоја Зечевића, срели на приближно једнаком растојању једне и друге војске:
"Оштро су се гледали. Муњевитом брзином су се ударали сабљама... Махали су и одбијали ударце сабљама, по неколико пута. У борби је јапански јунак мало окрзнуо Лекса на врху чела. Лексу крв потече низ чело. У том моменту Лексо муњевитом брзином махну сабљом и пресече јапанског јунака. Чим је пао на земљу, његова бедевија је вриштући побегла у јапанску војску. Овом победом нанет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље..."
Прочитајте још: Примитивни номади су направили прецизан астрономски сат: Да ли су дошли са ОРИОНА?
Лекси се поклонио јапански адмирал
Саичић је одјахао до непомичног тела самураја, поклонио се и галопом кренуо назад, према својима. А ту га је дочекала музика и громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, затим и остали генерали, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того Хејхачиро како би се на традиционалан начин наклонио победнику.
Награђен је орденом и пензијом од 40 монета.
Саичић је за овај подвиг у Манџурији, за који му је руска влада одредила четрдесет руских златних монета годишње до краја живота, постао каваљер ордена свете Ане - највећег руског одликовања, као и надимка Муромец, по хероју из руских легенди.
Постао је капетан коњичког ескадрона Амурског драгунског пука
У Манџурији је унапређен у чин капетана и до краја рата је командовао коњичким ескадроном Амурског драгунског пука, у одреду генералштабног пуковника Мадридова. Сабља којом је савладао јапанског самураја чува се у Војном музеју у Москви.
Прочитајте још: Иванов је покушао да оплоди шимпанзе ЉУДСКОМ СПЕРМОМ, а циљ је био један! Шта се КРИЛО иза НАЈОЗБИЉНИЈЕГ светског пројекта! (ВИДЕО)
Одакле Црногорац у Манџурији?
Рођен је у Виницкој, крај Берана, 5. августа 1873. године. У раној младости је "показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вештину покрета, хитрину и све то крунисао неограниченом храброшћу", пише Радоје Зечевић.
Гимназију је уписао на Цетињу, као питомац књаза Николе, завршио у Дубровнику, а одатле отишао у Београд, у Пешадијску подофицирску школу. По повратку у Црну Гору постављен је за ађутанта Васојевићке бригаде. Међутим, Балкан му је ускоро постао мали.
Вратио се на Цетиње.
Преко Истанбула је отишао у Манџурију, где се прикључио руској војсци и добио чин потпоручника, а онда је почео Руско-јапански рат 1904. године. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац.
Није доживео пензију
После Руско-јапанског рата Александар Лексо Саичић се вратио у родну Црну Гору у војну службу. На Цетињу се оженио и остао да живи.
Прочитајте још: Примитивни номади су направили прецизан астрономски сат: Да ли су дошли са ОРИОНА?
Наставио је да живи скромно, а након службе преводио је са руског и - писао песме. Међутим, није дуго поживео, само до 1911, до 38. године, када је преминуо од последица скока са другог спрата запаљеног краљевског двора на Цетињу, спашавајући богату ризницу која се тамо налазила.
Син је био репортер
Дуго је боловао у цетињској болници, уз честе посете краља и његове породице, али лека није било. Сахрањен је уз највеће државне почасти. Ккиша је тако лила да се чинило да је и небо над Цетињем проплакало. Сузе нису крили ни краљ Никола ни краљица Милена.
Прочитајте још: Тито је знао, а видовњакиња најавила: ЗЛАТНА ВОДА у Змајеву открива Атилин гроб
Имао је сина Владимира и ћерку Јелену. Владимир је био новинар-репортер. Лист "Зета" га је упутио да као репортер извештава с етиопског бојишта. Нажалост, успут се разболео, добио тешко крволиптање и умро у Пећи, априла 1941. године.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
