Локалну популарност стекао је употребном вредношћу а светску виртуелним путем, ипак не треба сумњати да је у питању опасан борбени нож, чак и у рукама лаика
Вероватно да многи из старије популације нису имали прилику да чују за карамбит, док су они млађи и те како упознати са њим. Није ни чудно, јер с овај нож појављује у бројним популарним игрицама попут ГТА, Сплинтер Целл, Цоунтер Стрике, Цалл оф Дутy и сличним.
Прочитајте још: Нож - То смо МИ (ФОТО)
У питању је изузетно опасан нож у вештим рукама. Има закривљено сечиво у облику канџе, ергономски обликовану дршку и један или два сигурносна прстена. Постоји неколико верзија о томе где и када је карамбит или керамбит настао.
Карамбит са Филипина. Њихове борилачке вештине попут калија, ескриме и арниса су познате по употреби овог смртоносног оружја, фото: приватна архива
Народ Минангкабау који насељава област западне Суматре је развио основни облик, док су га после Индонежани преузели и временом унапредили. Захваљујући чињеници да су били вешти трговци, дизајн се раширио по околним територијама, где је врло брзо прихваћен од локалне популације. У почетку су ови ножеви првобитно коришћени као пољопривредни или општи алат. Ипак, баш као и бројна друга средства, у једном моменту су почели да се употребљавају на сасвим другачији начин - као оружје.
Дух југоисточне Азије
ЦРКТ условно речено преклопни модел је врло занимљиве конструкције, фото: ЦРКТ
Наравно, дизајн је онда прилагођаван новој намени и коришћен као специјализовано средство за борбу, иако то није апсолутно правило. Локална ратничка каста је генерално преферирала нека друга оружја, попут кривудавог мача криса, док је минијатурни карамбит служио само у крајњој нужди. Наравно, сељаци нису баш могли да бирају па су се сналазили са оним шта имају.
Различити народи и културе широм Југоисточне Азије су врло брзо пригрлили ово, тада универзално сечиво. Поготово је прихваћен на подручју Малезије, Индонезије и Филипина. Наравно, под утицајем разних култура и локалних потреба, развијени су различити модели. Ипак, за све је заједничка особина да имају закривљено сечиво које је корисницима било од веће користи него класично равно. Традиционално, сечиво је дизајнирано у облику тигрове канџе. Јер, стари мајстори су закључили да је природа већ створила савршен облик и онда су га они само копирали. Уосталом, једно од бројних локалних имена за карамбит буквално значи „Тигрова канџа“.
Колд Стил је познат по широком спектру традиционалних сеичва у модерном руху, фото: Н. Трифуновић
Овако закривљен тип сечива је инфериоран у односну на равна када се ради о директним убодима. Ипак, када се говори о неким другим техникама употребе попут сечења из замаха и повлачења, кидању и блокирању руке противника, овај нож је ненадмашан, што захваљује управо закривљеном сечиву.
Поједини типови средњевековних борбених сечива попут раџавалија су имала и врло изражене “куке”са задње стране које су додатно кидале месо противника. Данас се тај детаљ може видети само на неким моделима, али чешће у форми неке врсте украса него што има стварну намену јер је временом смањен и више није наоштрен.
Бруталне борбе
Борбена техника три хвата, фото: приватна архива
У древна времена је било потпуно нормално да се пред битку исукани велики борбени карамбит премаже неком врстом смртоносног отрова који би деловао изузетно брзо једном када уђе у крвоток. Довољно је било направити плитак рез па да несрећна жртва заврши трајно своју каријеру и то не само на бојном пољу. У то време је било потпуно нормално да ратници познају отрове различитих животиња попут шкорпија, паукова, змија или жаба и како да их користе.
Ради даљње експлоатације ефекта отрова, често су кориштћни мањи карамбити којима су циљани нервни завршеци и зглобови противника. Њихова сечива су била скоро минијатурна и практично су била употребљива само за прављење плитких резова. Ипак, и даље су остајала врло опасни у рукама експерата. Како су широм света почела да се користе оружје на црни барут, дугачка сечива све више се показују као превазиђена, те код корисника преовлађују краћа, која углавном добијају самоодбрамбену улогу. Да би се надоместио недостатак дужине и могућност прављења дубоких резова, као основне мете су се јавиле осетљиве тачке на телу. Очи, врат, зглобови, гениталије и слично су постале најчешћа мета, иако је посебан специјалитет био напад одозго, из скока, на кључну кост. При томе је сва енергија преношена на карамбит који би се у одређеном моменту уврнуо у рани. Притом би сломио кључњачу која би даље уништила сплет нерава у рамену (брахијални плексус) и практично ту руку учинила потпуно неупотребљивом. Јасно је да у жару борбе тако онеспособљеног ратника следује само једна судбина.
Индонезијска верзија канџе, фото: Н. Трифуновић
Осим закривљеног, често са обе стране наоштреног сечива друга специфична особина карамбита су прстенови на дршци. Прстен се најчешће налази само на крају, иако их код савремених примерака налазимо и на прелазу између сечива и дршке. Занимљиво је да су ножеви из Индонезије и Филипина у периоду од 11. до 14. века врло ретко поседовала прстен. Постоје бројни примерци, како великих борбених тако и оних мањих радних и самоодбрамбених ножева који га уопште немају. Ипак, данас је то уобичајен препознатљив детаљ. Његова улога је вишеструка. На првом месту је то био безбедоносни механизам који је спречавао да шака која држи нож склизне према сечиву при раду. Иако се ово углавном не дешава приликом неких нормалних захвата, у појединим ситуацијама, када се ради са сечивом под неуобичајеним угловимасве је могуће.
Улога прстена
Спајдерко је избацио преклопну верзију карамбита, фото: Н. Трифуновић
Захваљујући прстену на дну дршке и провученом малом прсту, заиста је тешко да вам нож испадне и при најснажнијем замаху, без обзира колико су вам руке знојне, блатњаве или крваве. Такође, сигурносни прстен отежава избијање карамбита из руке, а и сам корисник може да има релаксиранији хват, јер не мора да држи нож грчевито и у страху да ће остати без њега. Осим тога, прстен је омогућавао и ротацију сечива када је кажипрст провучен кроз њега. Ово је обезбеђивало један од три хвата. Истина, нама Европљанима овај хват, са комплетним ножем испред прстију изгледа непрактичан. Ипак, он пружа могућност да се продужи домет самог ножа за дужину дршке и то у делићу секунде.
Савремени филипински карамбит, фото: Н. Трифуновић
У појединим ситуацијама, рецимо приликом борбе на живот и смрт „у партеру“ ово може да омогући макар и плитак рез каротидне артерије противника. Тада је нешто попут овога врло често одлучујући фактор. Овде говоримо о искусним корисницима. Онима који су године провели вежбајући, на пример пентјак силат, овај хват пружа далеко више могућности што они обилато и користе. На крају крајева, прстен увек може да послужи и као боксер, односно да појача ударац песницом.
Дршке од рога, дрвета, пластике...
Тринити Блејдворкс нуди своју кастом верзију овог ножа, фото: Н. Трифуновић
Дршка код карамбита је најчешће благо закривљена - прати кривину самог сечива. Ипак, ово није апсолутно правило, поготово код примерака из савремене производње где се често налазе и жлебови за прсте који додатно појачавају чврстину и сигурност хвата. Материјал израде варира од дрвета и бивољег рога код традиционалних примерака до пластике, кратона, Г-10 или микарте код савремених. Наравно, ту су и ултра танки монолитни примерци без облога. Најчешће су у питању минијатурни ножеви са футролом од кајдекса и прилагођени скривеном ношењу око врата.
Што се футрола тиче, оне су традиционално рађене од дрвета. Израђиване су тако што се две дрвене плочице
Јунајтед Катлери прави занимљив карамбит са два прстена, фото: Н. Трифуновић
дређених димензија издубе са унутрашње стране и онда спајају лепљењем и са чивијама. Код скупљих модела су често вешто изгравиране и врло лепо изгледају. Савремени луксузни примерци добијају адекватну футролу од коже и више подсећају на уметничко дело, него на употребни предмет. С друге стране, модели који су предвиђени за борбену употребу имају футролу од неке од пластичних маса попут кајдекса. Ово је вероватно и најпогоднији материјал јер пружа одличну заштиту ножа од губљења, али и корисника од нежељеног пробијања приликом ношења.
Модерне верзије
Када се савремени западни свет упознао са смртоносним борилачким вештинама југоисточне Азије, упознао се и са карамбитом. Наравно, у типичном маниру, почела су да се јављају другачија виђења овог ножа. Од некада типичног, грубо израђеног пољопривредног алата настали су префињени ножеви израђени од врло квалитетних челика у радионицама неких од познатих кастом ножара. Наравно, ни ножарска индустрија није желела да не зграби свој део колача, па тако имамо компаније попут Колд Стила, Спајдерка, ЦРКТ, Фокса и бројних других са својим верзијама.
Куку Римау или Куку Мацан спада у најмање верзије карамбита, фото: приватна архива
Прочитајте још: Оштрицом на смртоносну аветињску мрежу (ФОТО)
Осим стандардних фиксних верзија постоје и преклопне, па чак и аутоматски модели попут Вајпер Тековог. Сваком своје, али ово последње је стварно претеривање. Пут карамбита, од некада простог алата у рукама сељака до данашњих практиканата борилачких вештина је био занимљив и често врло крвав.
Нинослав ТРИФУНОВИЋ
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
