Невероватна прича жене која је преживела пад авиона
Овај догађај се сматра једним од најневероватнијих преживљавања у историји човечанства.
Далеке 1971. године 24. децембра Џулијан Кепке је кренула на пут са мајком, у посету оцу у Пукалпу за Божић. Касниле су са букингом, нису могле да бирају седиште, резервација је била аутоматски одређена на нека од мало преосталих седишта.
Авион је после кашњења од 7 часова на крају полетео. Летео на висини од 6.400 метара када је упао у олују и доживео озбиљне турбуленције. Гром је на крају ударио у авион који се убрзо после тога срушио.
У авиону је било 92 путника који су нестали унутар џунгле Амазоније на територији Перуа. После 10 дана интензивне претраге она је на крају обустављена са констатацијом да нема преживелих. Бар се тако тада мислило. Дванаестог дана, Џулијан је пронађена, пише Србија Данас.
Цео догађај је и сама потом описала у једном од многих својих излагања. Навела је и препричала све детаље ове стравичне несреће.
- Турбуленције су биле толико јаке да су се дословно поигравале са авионом, седиштима и пртљагом који је падао из ормарића. То су били поклони, цвеће, божићни колачи, свега је било расутог по кабини - описала је.
Прочитајте још: Појео пужа голаћа, па завршио у ИНВАЛИДСКИМ КОЛИЦИМА: Наизглед безазлен изазов коштао га је живота (ФОТО/ВИДЕО)
Џулијан је посматрала како муње севају свуда око авиона, а док се држала за руке са мајком и другим путницима почела је да плаче и вришти. Авион је почео да понире, а бука мотора јој је испунила главу.
- Ођедном је бука стала и ја сам била изван авиона. Слободно сам падала 3,2 км и даље везана за своје седиште. Шуштање ваздуха је био једини звук који сам могла да чујем, испричала је Џулијен.
Док је осећала како пропада кроз дрвеће, остала је без свести и пробудила се наредног дана сама у џунгли. Тражила је мајку, али нико јој није одговарао. На месту пада авиона, пронашла је торбу са слаткишима који су били њена једина храна.
- Сломила сам кључну кост и имала дубоке посекотине на ногама, али моје повреде нису биле озбиљне. Касније сам схватила да сам поцепала лигаменте, али сам могла да ходам, рекла је Џулијен.
Захваљујући занимању својих родитеља који су били зоолози, била је добро едукована о томе шта јој је потребно да би преживела.
Била је сама, али годинама је живела са својим родитељима у џунгли, па је знала шта да ради. Прва одлука била је тражење реке. Од оца је знала да је у критичним тренуцима у џунгли било најсигурније у реци.
Знала је да када угледа реку, ту у близини ће бити и људи. Упркос језивим боловима које је трпела, скупила је снагу и бесомучно тражила воду. Када је угледала птицу знала је да јој се коначано срећа осмехнула.
- Четвртог дана чула сам звук слетања краљевског лешинара. Била сам уплашена јер сам знала да ове птице слећу само када има пуно свежег меса да поједу. Сигурно су осетили тела жртава несреће. Када сам ушла у реку, пронашла сам и три фотеље на којима су била закачена тела жртава. Ударац је био толико моћан да се тим људима глава у земљу забила. Паника ме је парализовала. Мислила сам да је једна од ових људи можда моја мама. Палицом сам додирнула једно тело. Ова особа је имала урађене нокте. Смирила сам се јер мајка никада није лакирала нокте. Одмах ми је лакнуло, али онда сам се постидела те помисли, испричала је Џулија.
Добро је знала о којој птици је реч јер јој је мајка, која је била биолог, често о њој причала. За ову врсту је карктеристично да се настањују крај река, а то је упрво оно што је Џулијан тражила.
Угледала је реку, а потом и чула гласове људи. Дозивала је помоћ и она је убрзо и стигла. Шумари су јој указали прву помоћ, а потом и одвели у болницу где се срела са својим оцем.
Тада је сазнала да је њена мајка мртва, као и остали путници.
Хрбра Џулијан је издржала једанаестодневну шетњу кроз Амазонску џунглу, поред свих смртоносних животиња које су се налазиле у њој, била је исцрпљена и гладна, али је успела да пронађе излаз. Током тумарања кроз џунгу, инсекти су јој ушли у отворену рану. Џулијана је годинама касније рекла да их је било преко 50.
По узору на родитеље, уписује и завршава биологију. 2011. године је објавила аутобиографску књигу о овом догађају. Она је и даље жива, има 65 година и о овој њеној причи је снимљено више филмова.
