Lokalnu popularnost stekao je upotrebnom vrednošću a svetsku virtuelnim putem, ipak ne treba sumnjati da je u pitanju opasan borbeni nož, čak i u rukama laika
Verovatno da mnogi iz starije populacije nisu imali priliku da čuju za karambit, dok su oni mlađi i te kako upoznati sa njim. Nije ni čudno, jer s ovaj nož pojavljuje u brojnim popularnim igricama poput GTA, Splinter Cell, Counter Strike, Call of Duty i sličnim.
Pročitajte još: Nož - To smo MI (FOTO)
U pitanju je izuzetno opasan nož u veštim rukama. Ima zakrivljeno sečivo u obliku kandže, ergonomski oblikovanu dršku i jedan ili dva sigurnosna prstena. Postoji nekoliko verzija o tome gde i kada je karambit ili kerambit nastao.
Karambit sa Filipina. NJihove borilačke veštine poput kalija, eskrime i arnisa su poznate po upotrebi ovog smrtonosnog oružja, foto: privatna arhiva
Narod Minangkabau koji naseljava oblast zapadne Sumatre je razvio osnovni oblik, dok su ga posle Indonežani preuzeli i vremenom unapredili. Zahvaljujući činjenici da su bili vešti trgovci, dizajn se raširio po okolnim teritorijama, gde je vrlo brzo prihvaćen od lokalne populacije. U početku su ovi noževi prvobitno korišćeni kao poljoprivredni ili opšti alat. Ipak, baš kao i brojna druga sredstva, u jednom momentu su počeli da se upotrebljavaju na sasvim drugačiji način - kao oružje.
Duh jugoistočne Azije
CRKT uslovno rečeno preklopni model je vrlo zanimljive konstrukcije, foto: CRKT
Naravno, dizajn je onda prilagođavan novoj nameni i korišćen kao specijalizovano sredstvo za borbu, iako to nije apsolutno pravilo. Lokalna ratnička kasta je generalno preferirala neka druga oružja, poput krivudavog mača krisa, dok je minijaturni karambit služio samo u krajnjoj nuždi. Naravno, seljaci nisu baš mogli da biraju pa su se snalazili sa onim šta imaju.
Različiti narodi i kulture širom Jugoistočne Azije su vrlo brzo prigrlili ovo, tada univerzalno sečivo. Pogotovo je prihvaćen na području Malezije, Indonezije i Filipina. Naravno, pod uticajem raznih kultura i lokalnih potreba, razvijeni su različiti modeli. Ipak, za sve je zajednička osobina da imaju zakrivljeno sečivo koje je korisnicima bilo od veće koristi nego klasično ravno. Tradicionalno, sečivo je dizajnirano u obliku tigrove kandže. Jer, stari majstori su zaključili da je priroda već stvorila savršen oblik i onda su ga oni samo kopirali. Uostalom, jedno od brojnih lokalnih imena za karambit bukvalno znači „Tigrova kandža“.
Kold Stil je poznat po širokom spektru tradicionalnih seičva u modernom ruhu, foto: N. Trifunović
Ovako zakrivljen tip sečiva je inferioran u odnosnu na ravna kada se radi o direktnim ubodima. Ipak, kada se govori o nekim drugim tehnikama upotrebe poput sečenja iz zamaha i povlačenja, kidanju i blokiranju ruke protivnika, ovaj nož je nenadmašan, što zahvaljuje upravo zakrivljenom sečivu.
Pojedini tipovi srednjevekovnih borbenih sečiva poput radžavalija su imala i vrlo izražene “kuke”sa zadnje strane koje su dodatno kidale meso protivnika. Danas se taj detalj može videti samo na nekim modelima, ali češće u formi neke vrste ukrasa nego što ima stvarnu namenu jer je vremenom smanjen i više nije naoštren.
Brutalne borbe
Borbena tehnika tri hvata, foto: privatna arhiva
U drevna vremena je bilo potpuno normalno da se pred bitku isukani veliki borbeni karambit premaže nekom vrstom smrtonosnog otrova koji bi delovao izuzetno brzo jednom kada uđe u krvotok. Dovoljno je bilo napraviti plitak rez pa da nesrećna žrtva završi trajno svoju karijeru i to ne samo na bojnom polju. U to vreme je bilo potpuno normalno da ratnici poznaju otrove različitih životinja poput škorpija, paukova, zmija ili žaba i kako da ih koriste.
Radi daljnje eksploatacije efekta otrova, često su korištćni manji karambiti kojima su ciljani nervni završeci i zglobovi protivnika. NJihova sečiva su bila skoro minijaturna i praktično su bila upotrebljiva samo za pravljenje plitkih rezova. Ipak, i dalje su ostajala vrlo opasni u rukama eksperata. Kako su širom sveta počela da se koriste oružje na crni barut, dugačka sečiva sve više se pokazuju kao prevaziđena, te kod korisnika preovlađuju kraća, koja uglavnom dobijaju samoodbrambenu ulogu. Da bi se nadomestio nedostatak dužine i mogućnost pravljenja dubokih rezova, kao osnovne mete su se javile osetljive tačke na telu. Oči, vrat, zglobovi, genitalije i slično su postale najčešća meta, iako je poseban specijalitet bio napad odozgo, iz skoka, na ključnu kost. Pri tome je sva energija prenošena na karambit koji bi se u određenom momentu uvrnuo u rani. Pritom bi slomio ključnjaču koja bi dalje uništila splet nerava u ramenu (brahijalni pleksus) i praktično tu ruku učinila potpuno neupotrebljivom. Jasno je da u žaru borbe tako onesposobljenog ratnika sleduje samo jedna sudbina.
Indonezijska verzija kandže, foto: N. Trifunović
Osim zakrivljenog, često sa obe strane naoštrenog sečiva druga specifična osobina karambita su prstenovi na dršci. Prsten se najčešće nalazi samo na kraju, iako ih kod savremenih primeraka nalazimo i na prelazu između sečiva i drške. Zanimljivo je da su noževi iz Indonezije i Filipina u periodu od 11. do 14. veka vrlo retko posedovala prsten. Postoje brojni primerci, kako velikih borbenih tako i onih manjih radnih i samoodbrambenih noževa koji ga uopšte nemaju. Ipak, danas je to uobičajen prepoznatljiv detalj. NJegova uloga je višestruka. Na prvom mestu je to bio bezbedonosni mehanizam koji je sprečavao da šaka koja drži nož sklizne prema sečivu pri radu. Iako se ovo uglavnom ne dešava prilikom nekih normalnih zahvata, u pojedinim situacijama, kada se radi sa sečivom pod neuobičajenim uglovimasve je moguće.
Uloga prstena
Spajderko je izbacio preklopnu verziju karambita, foto: N. Trifunović
Zahvaljujući prstenu na dnu drške i provučenom malom prstu, zaista je teško da vam nož ispadne i pri najsnažnijem zamahu, bez obzira koliko su vam ruke znojne, blatnjave ili krvave. Takođe, sigurnosni prsten otežava izbijanje karambita iz ruke, a i sam korisnik može da ima relaksiraniji hvat, jer ne mora da drži nož grčevito i u strahu da će ostati bez njega. Osim toga, prsten je omogućavao i rotaciju sečiva kada je kažiprst provučen kroz njega. Ovo je obezbeđivalo jedan od tri hvata. Istina, nama Evropljanima ovaj hvat, sa kompletnim nožem ispred prstiju izgleda nepraktičan. Ipak, on pruža mogućnost da se produži domet samog noža za dužinu drške i to u deliću sekunde.
Savremeni filipinski karambit, foto: N. Trifunović
U pojedinim situacijama, recimo prilikom borbe na život i smrt „u parteru“ ovo može da omogući makar i plitak rez karotidne arterije protivnika. Tada je nešto poput ovoga vrlo često odlučujući faktor. Ovde govorimo o iskusnim korisnicima. Onima koji su godine proveli vežbajući, na primer pentjak silat, ovaj hvat pruža daleko više mogućnosti što oni obilato i koriste. Na kraju krajeva, prsten uvek može da posluži i kao bokser, odnosno da pojača udarac pesnicom.
Drške od roga, drveta, plastike...
Triniti Blejdvorks nudi svoju kastom verziju ovog noža, foto: N. Trifunović
Drška kod karambita je najčešće blago zakrivljena - prati krivinu samog sečiva. Ipak, ovo nije apsolutno pravilo, pogotovo kod primeraka iz savremene proizvodnje gde se često nalaze i žlebovi za prste koji dodatno pojačavaju čvrstinu i sigurnost hvata. Materijal izrade varira od drveta i bivoljeg roga kod tradicionalnih primeraka do plastike, kratona, G-10 ili mikarte kod savremenih. Naravno, tu su i ultra tanki monolitni primerci bez obloga. Najčešće su u pitanju minijaturni noževi sa futrolom od kajdeksa i prilagođeni skrivenom nošenju oko vrata.
Što se futrola tiče, one su tradicionalno rađene od drveta. Izrađivane su tako što se dve drvene pločice
Junajted Katleri pravi zanimljiv karambit sa dva prstena, foto: N. Trifunović
dređenih dimenzija izdube sa unutrašnje strane i onda spajaju lepljenjem i sa čivijama. Kod skupljih modela su često vešto izgravirane i vrlo lepo izgledaju. Savremeni luksuzni primerci dobijaju adekvatnu futrolu od kože i više podsećaju na umetničko delo, nego na upotrebni predmet. S druge strane, modeli koji su predviđeni za borbenu upotrebu imaju futrolu od neke od plastičnih masa poput kajdeksa. Ovo je verovatno i najpogodniji materijal jer pruža odličnu zaštitu noža od gubljenja, ali i korisnika od neželjenog probijanja prilikom nošenja.
Moderne verzije
Kada se savremeni zapadni svet upoznao sa smrtonosnim borilačkim veštinama jugoistočne Azije, upoznao se i sa karambitom. Naravno, u tipičnom maniru, počela su da se javljaju drugačija viđenja ovog noža. Od nekada tipičnog, grubo izrađenog poljoprivrednog alata nastali su prefinjeni noževi izrađeni od vrlo kvalitetnih čelika u radionicama nekih od poznatih kastom nožara. Naravno, ni nožarska industrija nije želela da ne zgrabi svoj deo kolača, pa tako imamo kompanije poput Kold Stila, Spajderka, CRKT, Foksa i brojnih drugih sa svojim verzijama.
Kuku Rimau ili Kuku Macan spada u najmanje verzije karambita, foto: privatna arhiva
Pročitajte još: Oštricom na smrtonosnu avetinjsku mrežu (FOTO)
Osim standardnih fiksnih verzija postoje i preklopne, pa čak i automatski modeli poput Vajper Tekovog. Svakom svoje, ali ovo poslednje je stvarno preterivanje. Put karambita, od nekada prostog alata u rukama seljaka do današnjih praktikanata borilačkih veština je bio zanimljiv i često vrlo krvav.
Ninoslav TRIFUNOVIĆ
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
