Љубиша Самарџић био је један од најпознатијих и појпопуларнијих глумаца и обележио еру Југословенског филма.
Рођен је у Скопљу 19. новембра 1936. године, у породици рудара. Детињство је провео у сиромаштву. Мајка је на све начине покушавала да се запосли, али без икаквог успеха.
- Почела је да препродаје ствари, да штрика и да нас од те злехуде зараде издржава - рекао је 1973. године за ТВ новости, а пренео је Yугопапир.
Рано је остао без оца, али никада није престајао да се диви својој мајци, која му је била највећа подршка, иако је имала мизерну рударску пензију.
- Са девет година, колико сам имао када је отац умро, осетио сам сву тежину немаштине и како сам постајао старији, све више сам желео да мало помогнем мајци да, неком успутном зарадом, повећам кућни буџет.
Радио сам, преко школског распуста, код ујака који је имао радњу за поправку писаћих машина, био сам портир у хотелу „Србија“… Све то помагало је, али недовољно - говорио је глумац.
Тешко детињство научило га је да је рад једино средство и начин живота, те да је неопходно да се поштује сваки посао.
- Онда се мајка, сналажљива како ју је природа саздала, сетила да би могла да отвори посластичарницу. У то време, у Нишкој Бањи радила је само једна, што је, преко лета нарочито, када су долазили гости, било недовољно. Почела је да припрема, поред свег посла који је имала, мајсторски испит.
Захваљујући разумевању једног инжењера који је познавао нашу ситуацију и знао да је то једини начин да се прехранимо, испит је одмах положила. Добила је мајсторско писмо и у Миленковићевој палати, у ствари у хотелу „Партизан“, нашла је локал.
Могли смо да почнемо са радом…
У новом послу, ја сам добио улогу главног физикалца, главне радне полуге. Игра са другарима, Бором Јапанцем, Ђоком Ћуретом, Батом Шоном, Југом Сирдљугом, пикање лопте на Грчкој ливади, купање на Женеви, тако смо звали плажу на Нишави, проредило се.
- Сваког јутра скупљао сам празне џакове и полазио у „Албатницу“, километар и по удаљену од Грађанске болнице у Нишу, по табле леда - испричао је глумац.
Товарио сам их на леђа, увијене у џакове и носио до трамвајске станице. А ту, на станици, чекале су ме нове муке. Требало је или прошверцовати лед у трамвај, или наћи кондуктера довољно мекана срца који би ми дозволио да уђем.
Ови други били су много ређи, тако да сам редовно шверцовао лед. Наравно, лед би због врућине у трамвају брзо почео да се топи и моји пакети су ускоро постајали мали извори из којих су по трамвајском поду, између летвица, текли прљави поточићи - рекао је.
Познат по јаком ударцу, често сам добијао незахвалну улогу вратара на игранкама, у ствари „чистача“ чији је посао био да заводи ред и мир, да дели правду кавгаџијама. По некад сам морао некога и да нокаутирам - говорио је уметник.
Велика подршка су му били пријатељи, који су га редовно чекали на станици и помагали му да утовари плоче леда у трамвај.
Колико падежа знаш?
Глумца тежак живот није спречио да упише глуму, а у једном интервјуу, на шаљиво питање новинара колико падежа је знао кад је отишао на студије у Београд, Смоки је, такође на шаљив начин, одговорио: "Четири".
Овај одговор насмејао је све присутне, јер је признао да је за остала три сазнао када је дошао у Београд.
Одиграо је више од седамдесет филмова различитих жанрова, током готово тридесет година, глумио је главне и споредне улоге. Поред многобројних награда, за животно дело добија награду АВНОЈ (1988), награду "Павле Вуисић" (1995) и награду Академије "Иво Андрић" (2005) за улоге у југословенској кинематографији.
Породица
Љубиша Самарџић преко 50 година био је у браку са Мирјаном која је девет година била млађа од њега, а једном приликом открио је и како су се упознали:
- Венчали смо се 3. јула 1966, затим смо добили Драгана и Јовану. И све ово време она ме осмесима испраћа и дочекује. Мира је стуб куће, мој ослонац и велика помоћ у реализацији свих филмова и серија. Каква је наша веза данас, после толико година, речито говори наше буђење, када се утркујемо ко ће пре да донесе јутарњу кафу у кревет. Уз излежавање и густирање кафе, и вести од којих нам се диже коса на глави, размењујемо мисли уз најчешће супротне ставове и коментаре. Та несвакидашња љубав, присност, поштење, та брижност, то је само наше - говорио је славни глумац.
Смрт сина
Године 1990. Синиша и његов син Драган, кога су звали Гага, основали су продуцентску кућу "Цинема Десигн". Пословни залет прекинула је Драганова тешка болест. Гага је преминуо у 34-ој години живота од леукемије са којом се читава породица Самарџић борила до последњег момента његовог живота.
- Све смо учинили да победимо ту опаку болест. Супруга Мира стално се бринула о њему, а ја сам даноноћно радио, снимао и слао новац клиници у Лондону. Да сам допустио да ме бол сруши, можда се никад не бих латио режије “Небеске удице”. Свестан сам да је моја природа хазардерска, неукротива, да носи ризик, али био сам сигуран да ћу својим инстинктом и упорношћу снимити озбиљан филм о бомбардовању Београда онако како сам га ја доживео. Бомбардовање је погоршало стање нашег сина, а и брига о његово двоје мале деце увела нас је у нову агонију.
За нашу кућу највећа награда овом филму није било ни учешће на Берлинском фестивалу 2000, ни његова продаја великим светским телевизијским центрима, него тренутак у којем је наш бледуњави син, после прве пројекције, све то предвидео и из кревета нам поносно шапнуо: “Филм ће ти ући у такмичарски програм Берлина! - рекао је Љубиша ког је смрт сина сломила, поводом премијере поменутог остварења и додао:
- Кад је Гага одлазио, мислио сам да нећу издржати и да ће ми ускоро доћи крај. Мира ме пренула и тргнула, јер је била свесна да сам морално пао, смршао, изгубио вољу за било чиме. Говорила ми је: “Човече, живот је смрт, упамти то! Настави да радиш јер ћеш у томе наћи смисао опстанка”. Била је у праву. Штета што није завршила психологију - открио је чувени Љубиша.
Смрт
Љубиша Самарџић преминуо је у Београду, 8. септембра 2017. године, у 81. години.
БОНУС ВИДЕО
