Глумац Петар Божовић је причао јо глуми, породици, деведесетим годинама.
На почетку разговора бард српског глумишта каже да му је жеља да одигра један, како напомиње, нормалан филм, у којем би само реаговао погледима и ономатопејом.
"... Као што животиње реагују. Човек је у суштини животиња. Дао му Бог мало мозга, па он не зна шта ће с њим. Како би му лакше било да тога нема, сви би лепо живели. Овако, је*е нам мајку размишљање и генијалци. А стално се трудиш да више сазнаш и просто, бре, не знаш чему то годи. Хајде да сазнамо нешто о себи, да сазнамо има ли још неко. Нисмо ваљда једини. Али ако јесмо једини, чувајмо се. Али не, него баш се истребимо", каже Божовић и наставља:
"Видиш ли ти да се све животиње боре за своја станишта, за своје потомство. Гину, бре. Пред ватром су сви заједно, нико никог не дира. А људи не. Ми смо пред атомском бомбом неравноправни, као да ће она заштитити онога ко је употреби. Даће Господ да му се рука осуши пре него што повуче тај ј*бени тригер."
Глумац рођен у Земуну 1946. признаје како је доста тога сазнавао играјући Теслу.
"И више него што сам хтео. Чак сам у једном моменту видео да сам много хтео, па сам се зауставио јер покушавајући да размишљам његовим мозгом схватио сам да ће ми или пући мозак или ћу постати аветиња која ће ићи улицом и изигравати Теслу".
И кад смо код улога које се памте, подсећамо га на изјаву да не би поново играо оно што је тумачио у филму "Лепа села лепо горе".
"Такве улоге може човек повремено да одигра. Али кад таквим улогама дајете срце и душу, онда у себи самима откривате да и у вама има нешто што није у реду. Нисам много бежао од тога, али што бих се излагао томе? Гледам ове америчке велике глумце, који играју стално те лоше типове, зликовце. Не можеш ти после тих улога које провучеш кроз себе да останеш здрав. Може да кошта колико кошта али што бих се ја потурао. Има ко хоће. За свакога има места под овом капом небеском. Видиш сваки овај отисак прста је различит, то је Бог одредио да и за тебе има места под сунцем", каже Божовић за Мондо.
Подсећамо га и на сјајну улогу у "Ножу", за коју нам је Вук Драшковић причао како је донекле настала по стварном човеку.
"Не бих ја веровао толико Вуку. Вук је епска лажовчина"
Ипак, о политици нисмо желели да причамо са Божовићем, али не можемо да не поменемо деведесете.
"Ја нисам могао да верујем шта се дешавало деведесетих. Малтене сам све напустио, почео сам да пијем. Да ли је ово могуће? Биле су оне земље у Азији, где се убијају топузима и ја као - види идиоте. Па, онда оно у Румунији, а ја уверен како то код нас неће моћи. Јао, каква сам ја будала био. Толико сам изгубио пријатеља, љубави, свега", каже Божовић.
Напомиње како је најгора била та Осма седница.
"А њу нико не помиње. Тај монструозни процес стаљинистичког типа који се дешавао усред слободарског Београда. Натакнем их на ку*ац. Тада је требало стати и устати заједно. А не ићи у ову и они странку. Додуше требало је стати 1974. са професором Михаилом Ђурићем који је отишао у затвор због тадашњег Устава. А тадашњу интелигенцију је болео ку*ац и све остале елитне организације. Уместо да су тада стали и мало награбусили, имали би оно што су у Загребу имали спремно хрватски мученици од Владе Готовца па даље. Е, они су 1971. мало наје*али, али су после ојачали и направили заједничко језгро. У Србији тога није било, него пусте господина Михајиа да оде три године у затвор. То је срамота. Тада се видео распад Југославије, тада је било право на отцепљење", рекао је Божовић.
Каже како су политичари морали да схвате да је падом Берлинског зида улога Југославије завршена.
"Ако је тако, онда се окрени овамо, пусти армију. Армија је иста ону коју је Александар саставио од аустроугарских официра који су командовали за убиство свакога Србина. Срби уопште немају памети политичке. Као да их историја ничему не учи него поверују у Французе. Французи исти они који су нам давали артиљеријска зрна која су имала већи пречник од наших топовских цеви. Или – креће се лађа Француска?! А знамо да је флота Николаја ИИ спашавала тај фронт", каже Божовић и додаје:
"Горбачов (бивши председник СССР) је могао за сваку циглу да узме милион долара, него њега загрли Гвоздена Лејди (Маргарет Тачер, некадашња премијерка Велике Британије), почешу му ја*ца и он то пусти. Немам ја ништа против његовог олабљавања али не може се са противником тако. Еј ући му у загрљај. И то са таквим зликовцем као што је Велика Британија и њено несташно унуче САД."
Одлазимо далеко од политке и светских тема и селимо се причом у детињство и одрастање Петра Божовића. Сигурна лука је била његова тетка Вида.
"У младости сам деловао доста старије, ваљда због моје биографије, хтео - не хтео. Ја сам растао као сироче, нисам знао ни за оца ни за мајку а живео сам у историјском окружењу. Наша соба је била музеј. Све од Балканских ратова, до мог ујака који је са 17. погинуо на Сремском фронту. Причала ми много година касније моја тетка како су ишли да траже тог мог ујака. Земља била смрзнута.
- Нађемо га а он целокуп, сећа се теткиних речи.
Копају раку а моја мајка стоји трудна, а у трбуху ја. Мајка се онесвести кад виде свога брата и упаде у тај гроб. И имам обичај да кажем да сам од тада луд. Јер шта даље причати…", каже Божовић.
А тетка Види најдраже је било када је њен Пера јавио телеграмом из Београда јавио да је "положио са одликом".
Била је поносна јер су јој, откриће то она Петру много касније, причали поједини како ће он "пропасти у Београду"
"Када сам јој послао тај телеграм то је читава представа била:
- О кума Јелице
- Шта је кума Видо?
- Стиго телеграм од Пере.
А све отеже да сви чују.
- Шта вели?
- Е јавио ми да је положио са одликом.
- Шта велиш?
- Са одликом положио.
- Е свако му добро Бог дао", присећа се Петар Божовић.
Нисмо се много дотицали личних ствари, посебно не оних у вези његовог првог брака. О томе је само кратко рекао:
"Развео сам се, јер нисам могао да поднесем побачаје. Ја сам хтео породицу и децу."
На крају смо га питали има ли у животу нешто чега се сећа и што што никада неће заборавити.
"Сећам се нечега што ми је најтеже пало и чега не желим да се сећам. И зато вам нећу рећи шта је то".
