Певачица открила мало познате детаље из свог живота
Стоја Новаковић каже да је одмах после сахране првог супруга завршила на улици са трогодишњим сином Миланом! Фолк звезда се присетила најболнијег периода, када јој се преко ноћи срушио цео свет. Са само 19 година је постала удовица.
- После три године срећног брака мој супруг је страдао у саобраћајној незгоди. Одмах након сахране његова породица је избацила мене и наше трогодишње дете из куће. Држала сам Милана за руку, вриштала и плакала док смо ходали улицом. Нису ме волели јер сам била сиромашна - каже Стоја.
Изгубила је вољеног супруга, који јој је био највећа подршка и у исто време остала без крова над главом јер је мужевљева породица никада није волела.
- После три године брака и заједничког живота мој супруг је страдао у саобраћајној незгоди. У тренутку ми се срушио свет и све сам изгубила. Наш син Милан је тада имао три године, а ја 19. Када смо се вратили у породичну кућу са сахране, морали смо одмах да је напустимо, јер више нисмо имали право ни на шта. Тако је желела његова породица. Никада ме нису волели јер сам била сиромашна и веома млада. Сећам се да је било лето. Милан и ја смо изашли из куће на улицу без ствари, играчака, ма без ичега. Гледала сам у дете, идемо, а не знам где. Вриштала сам и плакала - почиње причу Стоја и објашњава због чега није могла да оде у кућу код својих родитеља и брата, која је била у близини:
- Када сам се удавала, отац ми је рекао: "Не заборави једну ствар. Када изађеш из ове куће, повратка више нема." То сам схватила буквално и нисам смела да им одем на праг иако знам да би ме оберучке прихватили. Али била сам превише поносна и тврдоглава и нисам желела да буду у праву. Тада, као још увек веома млада девојка која је тек завршила средњу школу, уточиште је пронашла код једне старије пријатељице. - Отишла сам са дететом код ње и остала шест месеци, све док се финансијски нисам ишчупала. За то време гардеробу сам позајмљивала од неколико другарица. Трудила сам се да Милану будем и отац и мајка. За то време моја мајка Катица се борила са мојим оцем и претила му разводом јер није могла више да гледа како се мучим и патим. Говорила му је да ће се развести од њега ако ми не помогну. Међутим, отац је хтео да ме очврсне и ојача и зато је био тако строг. То сам схватила тек кад сам одрасла. Да сам се тада вратила у родитељску кућу, никад не бих успела.
Стоја је рођена и одрасла у селу Перлез, за које је везује много лепих успомена.
- Брат Живко и ја смо рођени у Перлезу. Мој отац Милан је пореклом из Босне, а мајка ми је Војвођанка. Имали смо тежак живот, били смо сиромашни. Била сам енергична девојчица и правила сам проблеме родитељима. Вукло ме је да радим све што нисам смела. Отац ме је много волео, па ми је често гледао кроз прсте. Сећам се да сам прва у друштву запалила цигарету. Била сам са вршњацима у парку и ту смо се зезали. Неко је свирао гитару, смејали смо се, а ја сам држала цигарету и пушила. Другарица ми у једном тренутку каже: "Долази ти отац." Одмах сам бацила цигарету, али џаба, већ ме је видео. Добила сам такву шамарчину од њега, док сам жива, нећу је заборавити. Упркос томе, наставила сам да пушим и отац је морао да се помири са тим.
Дар за певање наследила од оца и његове фамилије, а први пут се у томе доказала још у основној школи.
- Мој отац је веома лепо певао, нарочито севдалинке, али се никада није бавио тим послом професионално. Често је знао да у дворишту куће запева за своју душу, али и за пријатеље. Сећам се да сам стално вирила кроз прозор и одушевљено слушала како пева. Као клинка сам волела да слушам Марину Перазић, Бајагу и "Бијело дугме", али ми је најдраже било кад чујем очев глас - прича Стоја и додаје да је њен таленат за певање прва препознала учитељица:
- Покојна Сида, која је водила друго одељење, предложила је да идем на такмичење из певања које је било организовано за ученике од првог до четвртог разреда, као и да будем први глас хора. Међутим, моја учитељица се томе противила јер није волела сиротињу. Хтела је да вођа хора буде моја другарица из имућне породице. Учитељица Сида се томе успротивила и рекла је: "Или Стоја или нема такмичења." Дошла сам кући и сва срећна саопштила оцу да идем на такмичење. Целу ноћ смо заједно вежбали песму "Миш је добио грип." Такмичење је прошло одлично, освојили смо прво место, а ја сам оправдала очекивања учитељице Сиде.
Након завршене основне школе уписала је средњу трговачку у Зрењанину. На трећој години је одлучила да се уда.
- Првог супруга сам знала из села. Био је из богате земљорадничке породице и много старији од мене. Једног дана је дошао код мог оца да ме проси. Тата му је рекао да ће бити онако како ја одлучим. Имала сам 16 година и удала сам се буквално право из школске клупе. После неколико месеци сам остала трудна и то је био прави шок за моје родитеље. Мени то није представљало никакав проблем. Ишла сам трудна у школу и завршила је. Први супруг је био пажљив према мени и имала сам безбрижан живот. Пазио је на нашег сина и мене и није дозвољавао да нас било шта узнемири. Кад год сам хтела нешто да радим, говорио би ми да нема потребе јер има довољно пара за све.
Певачица каже да је већ са 17 година имала први наступ, који се догодио сасвим случајно, и то на наговор њене другарице.
- Син је имао шест месеци. Тетка ме је позвала на славу у суседном селу. Муж ми је рекао да ће да остане код куће са бебом, а да ја слободно могу да идем. Отишла сам заједно са школском другарицом Зораном. Стигле смо у тај велики шатор где је славље било организовано, селе смо и наручиле по једну "кока-колу". Отишла сам до тоалета, а другарица је то искористила да оде до бенда и замоли их да ме пусте да заједно са њима отпевам једну песму. Кад сам се вратила, оркестар ме је најавио, а ја сам била у шоку јер никада нисам певала пред толиким народом. Знала сам само две песме! Рекла сам другарици да нема шансе, јер ће ме родитељи убити када сазнају. Било ми је незгодно и јер ми је супруг остао код куће са дететом, а ја као треба ту да певам нешто - прича Стоја и додаје да су је ипак убедили да запева:
- Другарица ми је рекла: "Ајде, запевај, ако добијемо батине од родитеља, добићемо их обе." Устала сам, узела микрофон и вртела две исте песме укруг целе ноћи - "Шоту" и "Добра сам, добра сам девојка" Драгане Мирковић. Бакшиш је летео на све стране, сви су били на столовима и столицама. Када смо завршили, шеф оркестра ми је рекао да не идем нигде док не поделимо бакшиш јер сам заслужила. Торбица ми је била препуна пара, нисам могла да је закопчам.
Певачица је почела да паничи, јер није знала где да оде са толиким парама.
- Уплашила сам се и уместо код тетке, села сам на аутобус и отишла право кући код супруга. Села сам поред њега и истресла ташну са парама на кревет. Питао ме је шта сам радила и одакле ми толики новац. Рекао ми је да се не секирам и да је све у реду, да се не љути што сам певала. Упитао ме је: "Нећеш ваљда то да поновиш?" Одговорила сам му: "Ма какви, не бих ја то више радила". Питао ме је и да ли ми се свидело, била сам искрена и рекла му да ми је било много лепо.
Чланови бенда били су одушевљени Стојом и после две недеље дошли су код ње кући.
- У дворишту су затекли мог супруга и питали га да ли би ме пустио да певам с њима. Обећали су му да ће ме свако вече после наступа довозити кући. Рекао им је да не долази у обзир јер ми је све обезбедио и да нема потребе да се бавим музиком, нити да било шта друго радим. Почела сам да плачем и рекла му:" Ти мене више не волиш! Не даш ми ништа да радим! Осећам се као да сам у затвору". На крају је попустио! Била сам пресрећна. Почела сам да учим песме и вежбали смо сваког поподнева. Бенду сам дала "Ципирипи" - прича она и додаје да је успевала да балансира између наступа и породичних обавеза:
- Тада се није радило до пет ујутру као данас, него од девет до један иза поноћи, а код куће сам била већ око два. Устајала сам ујутру на време да бих припремила доручак, скувала ручак и све што је било потребно око детета. Све сам држала под контролом, као да нисам ни радила увече.
После погибије првог супруга Стоја је завршила на улици са сином. Морала је да настави са певањем како би прехранила дете. Одлучује да се пресели у Београд иако се плашила великог града.
- Дуго година сам са дететом живела и радила у Новом Саду и, искрена да будем, Београд ме никада није занимао. Биле су то деведесете, када се свашта дешавало и плашила сам се људи. Мислила сам да сваки човек који излази по клубовима и сплавовима носи пиштољ и да мафијаши малтретирају људе. Одлучила сам да се преселим у Борчу. Близу је Београда, а опет није центар. Становала сам као подстанар код једне баке и певала у једној локалној кафани.
Желела је да води миран живот, али то није било могуће, јер је убрзо цео град сазнао за њу:
- Имала сам кратку косу и наступала у рокерској јакни, фармеркама и равним ципелама без трунке шминке. Певала сам до јутра. Кафана је сваке вечери била пуна и долазили су из целог града да ме гледају и слушају. Међу многобројним посетиоцима био је и композитор Стеван Симеуновић. Долазио је скоро сваке вечери и тако пуних шест месеци. Није желео да таленат који имам остане у кафани, па ме је убеђивао да почнем професионално да се бавим музиком. Одбијала сам га колико сам могла, а онда сам прихватила понуду. Рекао ми је да се у Аранђеловцу одржава Шумадијски сабор и да жели тамо да ме представи. Урадио ми је песму и освојили смо пет од шест награда. Због тога за Стевана често кажем да је члан моје породице и да ме је други пут родио.
Први албум "Како је мени сада" објавила је 1998. године, а све песме радио је чувени композитор Горан Ратковић Рале.
- Нисам имала одмах да му платим песме, већ сам их отплаћивала после сваке тезге. Рале ми није одмах узимао новац јер је знао да немам. Било ми је веома тешко јер ми хонорари нису били велики, зарађивала сам у вредности једне туре пића. Музичари који су ме враћали кући, а са којима сам наступала, наплаћивали су ми вожњу скупље него такси, али могло им се. Вртоглави успех доживљава 1999, када је потписала уговор за "Гранд продукцију" и објавила албум "Ћики, ћики".
- Стеван Симеуновић ме је позвао и рекао ми да Лепа Брена и Саша Поповић отварају продукцијску кућу и да ће то бити озбиљна прича. Отишла сам, урадила промо фотке и потписала уговор. За први наступ у "Грандовој" емисији нисам имала нешто много сценске гардеробе, па сам позајмила ципеле од једне пријатељице. Поповић и Пеја су ме најавили и тада сам рекла себи: "Сада имаш прилику да покажеш све или ништа." Изашла сам на сцену и отпевала "Ћики, ћики". То је изазвало велики бум код публике! Сви су ми говорили да сам право чудо и да се разликујем од свих певача.
Отад су се низали хитови "Само", "Европа", а 2004. године снима албум и песму "Старија". Тада упознаје и свог садашњег супруга, архитекту Игора Јовановића.
- Упознали смо се сасвим случајно. Отишла сам да се видим са једним пријатељем, а Игор је био на истом месту. Питао ме је којим се послом бавим. "Ма ја сам певачица", одговорила сам. Мој друг је почео мало да га зеза јер није знао ко сам. "Је л си чуо песму 'Само'?", питао је Игора. Рекао му је: "Јесам." "Е па то је моја другарица Стоја". Он се мало збунио и упитао ме: "Извини, ти си она луда жена у минићу, са црвеним чизмицама која насред бине скида јакну и баца је?!", алудирајући на мој наступ из "Гранда". Рекох му да сам та. Одмах смо се зготивили - прича она и открива да упркос симпатијама нису одмах започели везу:
- Годину дана смо били само другови и виђали се повремено. У том периоду сам упала у емотивну кризу и депресију због бурног раскида. Два месеца сам била затворена у стану, није ми било ни до чега. Вечито ћу бити захвална свом фризеру Ивану, који ми је тада био и лева и десна рука. Да није био ту, ко зна шта би се десило. Нашао ми се и Игор. Био је уз мене, чак ми је понудио и финансијску помоћ, коју сам одбила. Е тада смо се зближили и започели везу, а и данас смо заједно. Разуман је човек и баш брине о мени.
Стоја се певањем бави од 17. године, на естради је 25 година и каже да ће, када окачи микрофон о клин, живети далеко од градске вреве и гужве.
- Кад одем у пензију, у кући ћу имати много цвећа, а у дворишту животиње. То волим и то ме испуњава.
Бонус видео:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
