Dela Ive Andrića istražuju sudbine, sukobe i duhovna previranja, a njegove misli o čoveku, patnji i unutrašnjem miru i danas zvonko odjekuju.
Svet se brzo menja, pun je izazova i sukoba, pa nas često ostavlja bez kompasa. Zato su nam potrebne mudre misli, a baš na današnji dan - 9. oktobra - rođen je Ivo Andrić, jedan od naših najvećih književnika, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i neumorni istraživač ljudske duše. NJegova dela otkrivaju njegovu duboku svest o prolaznosti vremena, večnom traganju za smislom i ljudskim vrednostima.
Rođen 1892. godine u Bosni i Hercegovini, Andrić je odrastao na prostoru u kojem su se sudarale kulture, vere i istorijski prevrati, što je uveliko oblikovalo njegov pogled na svet i književni izraz.
Andrić nije samo pisac velikih romana poput „Na Drini ćuprija“, „Travnička kronika“ ili „Gospođica“, već i mislilac čije su reči odjekivale u vezi sa dubljim pitanjima života. NJegove reči otkrivaju mudrost koja nadilazi književnost i ulazi u sferu duhovnosti i ljudskih vrednosti.
Andrićeve misli postaju sve relevantnije. Ali kroz Andrićevu mudrost učimo kako je prava snaga u prihvatanju vlastitih ograničenja, traženju ravnoteže između spoljnog i unutrašnjeg sveta, kao i u stvaranju smisla kroz mir i promišljanje.
„Ne mogu ja - kaže - dobri čoveče, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.”
„Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja tada treba malo vremena da se digne s dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.”
„Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.”
„Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek”
„Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
„Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”
„Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.“
„Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.“
„Dobrota je u ovom svetu golo siroče.“
„Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.“
„Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.“
„Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.“
„Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.“
„Čovek je najjači kad ostane sam sa svojom patnjom. Kad je prisiljen tražiti u sebi i oko sebe ono što ne nalazi u svetu ljudi.“
„Pravi čovek je onaj koji u tišini svog života stvara unutrašnji sklad, a ne onaj koji galami i pokazuje svoju snagu.“
„Sve teče, sve prolazi, sve se menja – osim jedne stvari: čovekove potrebe za dušom, za nečim višim od njega samog.“
„U svakoj patnji, u svakom gubitku, postoji seme mudrosti koje nam život daruje, i samo od nas zavisi hoćemo li ga prepoznati.“
(Sensa)
BONUS VIDEO
