"Моја мајка је стално у улози неке жртве, њој никад ничега није довољно..."
После дуже паузе, Ана Николић вратила се на музичку сцену првим делом албума “Хвала, довиђења”. Објавила је пет нових песама, које су продукт сарадње и емотивне везе са композитором и продуцентом Гораном Ратковићем Ралетом.
Публику је посебно дотакла балада “Тераса с погледом на зид”, чији је текст заправо Анино емотивно обраћање мајци Миљани.
“Извини, стани на секунд, знамо ли се? Очи су те моје прву виделе... Сећаш ли се оних ципела, без пара за њих? А мени су се баш много свиделе. Срце ти ослепело, ал' ме погледај. Лоше сам ти испала, гадан осећај... И кад нисам – крива сам, ал' то је твој стид, све терасе моје због тебе су с погледом на зид”.
Певачица је последњих година у прилично затегнутим односима с мајком, о чему је својевремено И причала:
– Моја мајка је стално у улози неке жртве, њој никад ничега није довољно. И ја сам то препознала код себе. Током терапије смо дошле до тога. Ако је петица, зашто није пет плус? Ако си трећа на кросу, што ниси прва? Ако си прва, што ниси пре првог? То место не постоји, али нека га измисле. И све то из неког незадовољства, само њој познатог. Никад довољно и никад довољно добро. Навикла сам да не ваљам. Ја сам црна овца фамилије. Прихватила сам ту улогу и играм је ревносно – изјавила је својевремено Ана Николић.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
