Глумац проговорио о легендарном колеги
Глумац Ирфан Менсур открива да су покојни Лане Гутовић и он улоге у "Тесној кожи" прихватили само због пара, али и да је лик професора енглеског језика Јапанца обележио његову каријеру.
Прочитајте још: ПОНОВО ОТКРИЈТЕ ЗАДОВОЉСТВО ПУТОВАЊА УЗ МАСТЕРЦАРД® ТРАВЕЛ РЕWАРДС
- Тај филм је снимљен тако што је редитељ Мића Милошевић за главне улоге узео све нас који смо се и приватно дружили: Ланета, Николу Симића, Воју Брајовића и мене. У то време се није снимала таква врста остварења и сви смо знали да је у питању лака комедија. Једини разлог због којег смо пристали да играмо било је то што смо били јако добро плаћени. На своју иницијативу повукао сам се из тог пројекта после првог дела. Међутим, филм је доживео велики успех, као и сви његови наставци, и тада сам схватио да сам погрешио. Када бих могао поново да бирам, било би ме у свим деловима. Барем бих боље живео - почиње причу Ирфан за Хит Информер и додаје да га људи и даље највише памте по "Тесној кожи":
- После више од 100 телевизијских и филмских улога које сам одиграо у каријери, и даље сам остао Јапанац. Дешава ми се, када аутомобилом станем на црвено светло на семафору, да ми људи прилазе, лупају у ветробран и вичу: "Јапанац, Јапанац." Тако је како је, и то ми не смета.
- Тај филм је снимљен тако што је редитељ Мића Милошевић за главне улоге узео све нас који смо се и приватно дружили: Ланета, Николу Симића, Воју Брајовића и мене. У то време се није снимала таква врста остварења и сви смо знали да је у питању лака комедија. Једини разлог због којег смо пристали да играмо било је то што смо били јако добро плаћени. На своју иницијативу повукао сам се из тог пројекта после првог дела. Међутим, филм је доживео велики успех, као и сви његови наставци, и тада сам схватио да сам погрешио. Када бих могао поново да бирам, било би ме у свим деловима. Барем бих боље живео - почиње причу Ирфан за Хит Информер и додаје да га људи и даље највише памте по "Тесној кожи":
Прочитајте још: Констракта ПАЛА НА КЛАДИОНИЦАМА: Украјина је на првом месту, а ево где се сада налази наша представница (ФОТО)
- После више од 100 телевизијских и филмских улога које сам одиграо у каријери, и даље сам остао Јапанац. Дешава ми се, када аутомобилом станем на црвено светло на семафору, да ми људи прилазе, лупају у ветробран и вичу: "Јапанац, Јапанац." Тако је како је, и то ми не смета. Менсур каже да никада неће заборавити чувену сцену из "Тесне коже" коју је у кафани снимио са са Лепом Бреном, Јелицом Сретеновић и Ланетом Гутовићем:
- Тада сам Брену први пут видео уживо. Били смо тотално два различита света. Она је била на почетку музичке каријере, а ја сам се бавио позориштем и филмом и до тада нисмо имали додирних тачака. Сећам се да је професионално одрадила свој део посла. Након тога, први пут смо се поново срели тек после 32 године на једној прослави, где сам био проглашен за личност године.
Пријатељство са Ланетом Гутовићем трајало је дуже од 40 година, а покојни пријатељ у аманет му је оставио оригинални надимак.
- Наше другарство почело је када сам дошао у Југословенско драмско позориште давних седамдесетих година. Воја Брајовић и Лане су већ увелико били део ансамбла и срдачно су ме прихватили. Ланету је било компликовано да запамти моје име, и када смо се упознавали, рекао ми је: "Јој, је л' могу да те зовем Ари?" Рекао сам му да може и од тада сам цео живот за њега био Ари - прича Ирфан и додаје да га је Гутовић у последњој поруци назвао управо тим надимком:
- Док је лежао на Војномедицинској академији, где се поред ковида борио и са другим респираторним проблемима, послао ми је поруку: "Ари, много сам матор." Два дана након тога је преминуо.
- Заразио ме је пецањем. Због њега сам купио опрему, па смо често одлазили у Крчедин и пецали. Налазили смо се у четири ујутру и одлазили да ловимо рибу. Са собом смо често носили и вреће за спавање. Сећам се да су нам једне ноћи свиње појеле све што смо понели од хране. Лане је пецање волео до краја живота, а ја сам врло брзо одустао од тога јер сам схватио да ми не прија. Без обзира на то, Лане и ја смо били веома везани, прави пријатељи.
Док је одрастао у родном Сарајеву, Ирфан није ни слутио да ће глума постати његов живот
- Кад помислим на детињство, увек ми прво на памет падну семенке. Тада је у близини моје куће, која сада не постоји, био један киоск где су се продавале семенке, леблебије и кикирики. Ми клинци смо тај киоск одредили као наше састајалиште. Јели смо семенке, кикирики смо ређе куповали јер нисмо имали пара, а леблебије још ређе јер су биле најскупље - прича глумац, кога је у том периоду веома погодио развод родитеља, мајке Наде и оца Менсура:
- Имао сам шест година када су се развели. Већ тада сам зрело размишљао и одлучио сам да живим са баком и деком јер сам једино на тај начин могао једнако да се дружим и са мајком и са оцем. Њихов растанак није се одразио на моје одрастање и школовање. Био сам ђак за пример, а када је стигао пубертет, оберучке сам га прихватио и постао други човек. Мислио сам да је било важно не учити, већ само се дружити и ландарати по Сарајеву, удварати се девојкама и тренирати одбојку. После гимназије из Сарајева се преселио у Ниш код оца и маћехе.
- То је за мене била потпуно нова средина и нови људи. У Нишу сам доживео и своју прву велику љубав. Били смо популаран пар јер смо били млади, лепи и заљубљени - каже наш саговорник, кога у том периоду глума уопште није занимала:
- Док сам живео у Сарајеву, никада нисам отишао у позориште. Тек у Нишу сам схватио да постоје глумци, глумице, редитељи, људи који се баве тим послом за који нисам разумео шта је. Моја маћеха је била академски образована глумица и у нашу кућу су долазили људи који су се са њом договарали око представа нишког Народног позоришта. Тада ме је глума заинтригирала и заједно са тадашњом девојком отишао сам у Београд, где смо уписали Факултет драмских уметности. Међутим, тај град нас је брзо прогутао и разишли смо се већ током прве године студија. Данило Лазовић и ја смо били најбољи глумци у класи. Он је био талентован, а ја сам био штребер.
Смрт родитеља
- Тата је умро за време рата у Босни деведесетих јер се из Ниша вратио у Сарајево када је отишао у пензију. Веровао је да ће рат трајати дан-два и да ће престати. Није било тако. Сукоби су се заоштрили, ситуација је ескалирала, телефонске везе су пукле и комуникација међу људима била је прекинута. Једног дана преко радио-аматера јављено ми је да ми је отац преминуо и да су га сахранили. Наредних месец дана нисам знао да ли је погинуо, да ли га је разнела нека граната или је преминуо природном смрћу. На сву срећу било је ово последње. Свашта се догађало у мом животу, али упркос свему не бих ниједан дан дао било коме - искрен је глумац, који је тешко поднео што се заратило у његовом родном граду:
- Био сам љут, али не на људе, и питао сам се зашто је то мом Сарајеву морало да се деси. Много сам волео тај град, волим га и данас. Имали смо 2000. године неко гостовање у Сарајеву са представом "Млетачки трговац" на неком фестивалу. Тада сам први пут после много година отишао у родни град. Док смо се спуштали аутобусом низ Романију према Сарајеву, покојни Миодраг Радовановић је седео иза мене, ставио ми руку на раме и упитао ме како се осећам. Рекао сам му: "Боже, Мргуде, добро", и тог тренутка почео сам да плачем. Очигледно сам морао да истресем сав свој јад који се накупио тих година. Тада сам први пут отишао оцу на гроб.
БОНУС ВИДЕО:
