"ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ у тролејбусу – ништа чудно када причамо о 1993. години
Свакодневица, опште место... Зато ни његова фотографија из градског превоза тог лета није деловала као ексклузива, као нешто ванредно вредно у репортерском смислу – било је нормално видети га тамо.“ Овако Драган Миловановић Мило, уредник фотографије у "Новостима", започиње занимљиву причу о сусрету са Патријархом Павлом у тролејбусу и његовом погледу којим му је без изговорене речи објаснио шта да уради.
"Када се сада, 30 година после настанка фотографије Патријарха Павла из тролејбуса, погледа на ту сцену, она је с разлогом чудесна. Не због саме фотографије, него због лика и дела онога ко је на њој. Она је прави пример његове скромности и привржености народу и вери, одлично описује његову величину.
Знате и сами за сцену када је Патријарх Павле напустио луксузни ауто једног београдског свештеника уз речи: 'Нека вам је Бог на помоћи!' И то након што је сазнао да су кола лична својина тог попа.
Или, кад је видео у Патријаршијском двору паркирана луксузна возила и када се зачудио што су њихови власници владике, уз питање које не тражи одговор: 'Шта би тек возили да нису дали завет скромности!?'
Једноставно - то је био он, свештено лице у одежди, заједно са својим народом у трамвају. И по врућини, и усред гужве, скромно као и сав 'обичан' свет.
Фото: Д. Миловановић
Фотографија је настала сунчаног 23. маја 1993. године, а колеге су биле у фазону 'браво, супер, ништа специјално' иако је сутрадан завршила на насловници 'Новости', јер сам у то време правио и 'драматичмније' слике - из рата. Патријарха сам уснимио у паузи између два одласка на ратиште, а пре тога сам био са Арканом у Бенковцу.
Три среде, од 11 до 15 часова, јурио сам за Патријархом Павлом, а све се то исплатило када ме је погледао након што је видео да улазим у тролејбус са фотоапаратом. Три недеље сам чекао и три пута Бог помаже!
Чуо сам на колегијуму да сваке среде иде на Црвени крст код сестре на ручак и рекао сам себи: 'Хајде да покушам да га фотографишем!'
Била је благост нека у његовим очима, осећај који је брзо прошао. Знате већ, као када хоћеш неком нешто да 'украдеш', али тај неко увиди да ти имаш јако добру жељу према њему. Очима ми је климнуо у знаку одобрења да га сликам. Јер, ни мени није требала ексклузива, у то време сам био документариста.
Сликао сам и одмах изашао на следећој станици јер нисам хтео више да га 'малтретирам'. Човек је светац, тада светац који хода! То је довољно рећи о њему. У то сам се током каријере неколико пута уверио, на пример када сам га фотографисао 1999. године док је обилазио рањенике."
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
