Глумица Мира Фурлан је преминула прошле године у 65. години, од компликација проузрокованих вирусом Западног Нила. Мемоари које је оставила за собом, терају на сузе.
У одломку из књиге „Воли ме више од свега на свијету“ написала је да је била силована од стране јавне личности, али је ипак одлучила да не открије његов идентитет.
Мира је између осталог описала и читав низ непријатних ситуација којима је била изложена. Из многих је изашла као победник, али онда се десило најгоре. Ово су одломци из текста:
"Већ сам се сусрела с (могућим) сексуалним насиљем и пре. Кад сам имала шеснаест, ходала сам низ једну загребачку улицу усред дана. Две велике руке изненада су провириле кроз врата, зграбиле ме са запрепашћујућом снагом на коју никад раније нисам наишла те ме повукле у мрачну зграду. Невидљива особа чврсто ме је држала у мрачном пролазу. Два типа разговарала су о томе шта ће направити следеће, спомињући празан стан на спрату. Снага стиска била је за мене потпуно ново искуство. Јасно сам схватала да бег није могућ. Тада сам се искључила и издигла се изнад сцене, проматрајући је равнодушно" затим је наставила:
"Типови су постајали нервозни. Нису могли схватити зашто се не борим и не вриштим. „Погледај је“, рекао је један. „Чудна је.““Превише је чудна“, рекао је други. „Пустимо је уопште није забавна“. И тако су ме ослободили. Варијација те сцене догодила се две године после кад сам се с пријатељицом Катијом враћала кући након ноћне пробе на Академији. Два типа појавила су се ненадано и почела нас малтретирати. Катја је вриснула и ударила једног, псујући их. Но ја сам, збиља чудно, пришла једном од њих, љубазно се насмешила и пристојно га замолила да престане", шта је тачно рекла, открила јој је другарица:
"Катија се куне да је мој избор речи био овакав (ја се тога не сећам): „Молим вас, пустите нас на миру. Обећавамо да ћемо бити добре девојке. Никад више то нећемо направити.“ (Шта поново направити? Ходати улицом?) И опет је реакција била чисти шок јер сам била „чудна“. Злостављачи су изгубили интерес, а ми смо их се решиле."
Прочитајте још: БОЛ која никада не пролази: Фотографија Ксеније Пајчин са мајком коју до сада нисмо видели у јавности (ФОТО)
Међутим, након многих непријатних искустава, догодило се и најгоре. Силовање је отворено описала у књизи:
"То што сам била „чудна“, није ми помогло пуно година после, док сам ћаскала и пила у нечијем стану након позоришне представе. Изненада сам завршила сама с човеком кога сам једва познавала, човеком из другога града, врло познатом јавном личношћу. Где су сви остали? Камо су нестали?"
"Зграбио ме је снагом која је била застрашујућа. Причепио ме је коленом док ми је обе руке држао над главом. Осећала сам се потпуно беспомоћно. Руком ми је покрио уста да не вриштим. Сношај је био готов за неколико секунди. Можда је управо његова брзина била то што ме спасило од престрављености због напада. Мој ум није то могао следити. Све је било готово пре него што сам уопште могла схватити шта се десило."
"Била сам запањена и без текста. Он је нестао следеће секунде. Ја сам пак трчала загребачким улицама целим путем до куће, више шокирана дрскошћу него дубоко погођена насиљем. На час сам помислила отићи на полицију, али сам одлучила да нећу. Знала сам да би полицајци један другом значајно намигивали мислећи: „Дроља. Добила је што је заслужила.”
Бонус видео:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
