Група Срба обишла је све атракције у Дубаију и увидела како заиста живе људи у тој земљи - оно што су доживели ће вам разбити све предрасуде
Лесковчани су провели осам невероватних дана у Дубаију и осетили су како заиста изгледа живот у овог богатој земљи о којој круже бројне предрасуде. Преносимо вам њихове утиске из прве руке који разбијају многе митове.
''Град са седам милиона у једном дану, сигурно има бар пола милиона аутомобила на улицама- као цела Србија. Када сам прошли пут био у Дубаију, син и Јун су ме одвели тамо само као да видим, али сам потрошио грдан новац'', преноси ЈугМедиа.рс.
Све је толико јефтино, да те просто мами да потрошиш. Рецимо, ОДТ Гивенцхy Пи 100мл, који код нас кошта око 15.000 динара, овде изађе у нашим парама око 5.500. Отплати двадесет посто авионске карте. Да не пишем о крпицама и осталом.
Ту је и један фоод цоурт (део за храну), препун познатих ресторана брзе хране. Све што постоји у свету присутно је у Дубаију.
У повратку опет ненормална гужва у саобраћају. Као што сам написао у првом делу, нисмо овде дошли због шопинга, већ да осетимо град, да помогнем сину око стана и да се одморимо.
Још ми одзвањају речи младог Милана, који овде ради као персонални тренер, “нисам овде због пара, већ због здравог амбијента”. И у праву је. Политика је овде на последњем месту. Нема испирања мозга, нема бомбардовања шокантним изјавама и насловима, и људи проводе дан опуштено, нема лажи, нема преваре.
Чак и они који раде за ситну лову, а то је неких 1500 евра месечно, могу да приуште себи све што им треба. И изузетно су љубазни.
Тим слабије плаћеним послом се углавном баве Пакистанци, Индијци, Филипинци, а Кинези се углавном баве бизнисом. О томе ћу мало касније.
Иначе нигде нисам видео да се неко свађа, вређа, не дај Боже опсује, сви су некако смирени и опуштени. Ако нешто погрешиш, а странац си, љубазно ти објасне да то није у реду и да постоје одређена правила.
Тиме Оак. Југин план. Отићи до Бурј Кхалифа и Дубаи Малл-а. Крећемо. Палим чудовиште које урла и на излазу нас више не питају за собу. Већ су нас упамтили.
До Дубаи Малл-а има неких 16 километара. Возим кроз гужву, застој, крећемо, опет застој, крећемо, застој, крећемо и некако се увлачимо у паркинг након неких 45 минута вожње.
Паркинг је иначе фрее, ако се пазари у њиховим неким оутлет продавницама у вредности до 260 УАД, али пошто смо ми само попили пар пића искоштао нас неких 60УАД.
Пошто смо ушли у малл, прво на шта наилазимо је клизалиште. Овде је опет за нас из Србије, све што никад не би доживели у некој другој држави или граду. Мало даље је зимски центар, огроман акваријум са свим могућим рибама на свету, па и ајкулама, великим ражама, гњурцима који гњуре кроз њега, затим највећа музичка фонтана на свету, али не може да буде лепа ко Лесковачка , и летња поред језера са фонтаном која нас води право до Бурј Кхалифе.
Зграда чија је изградња коштала 1,5 милијарди долара, висине 830 метара, са 57 лифта, који су распоређени по нивоима. Улаз се плаћа а улази се лифтом и то до 124 и 125 спрата изађе негде око 40 евра.
За све више спратове цене су доста веће, па тако ако се жели до 148 спрата цена је око 145 евра по особи, а зависно од времена кад желите да се попнете горе, цена може да буде и већа. И поред оваквих цена, гужва за карте је ненормална.
У подножју згради не може да се приђе, јер су све капије закључане. За пушаче, одређене су локације ван мола, поред језера на отвореном и приметио сам само једно место где је дозвољено пушење.
Обилазак Кхалифе и идемо назад. Треба нешто да се једе. Пролазимо поред ресторана у коме можете да једете колико хоћете, а онда платите око 35 евра. Упакована храна иде на траци поред столова и узимате оно што вам се свиђа.
Сад треба пронаћи где смо паркирали ауто. Сва срећа па Гоогле може да меморише локацију аутомобила, али и поред тога морамо да питамо како ући на паркинг пошто је на хиљаде паркинг места. Некако се сналазимо.
У међувремену, Маре јавља да има да ради, али да планирамо вечеру у неком екстра ресторану у Кинеској четврти. Јун нас води. Каже он је све организовао и да не бринемо за плаћање. Крећемо до студиа и хвата нас ненормална гужва. Каснимо зато неких пола сата. Јун и део екипе су већ отишли зато што је резервација за одређено време, а Маре нас чека и идемо нас тројица другим аутом.
У ресторану прво видимо акваријуме у којима су живе крабе, јастози, гамбори, јегуље, разне рибе, остриге и тако даље. Све се свеже припрема. Јун је резервисао ВИП собу, за десетак места, а придружује нам се и Јасон који је такође био мој гост у Лесковцу. Износе се салате нека чудна јела, чувена пекиншка патка, гамбори, живе остриге, лосос и неки сосови, печена крилца, неке гљиве. Пробали смо од свега по мало.
Послао сам на вибер слике брату Семки, каже: а `лебац? Одговарам: Нема `лебац, све је без.
Иако је мало чудно изгледало на почетку, храна је страва, слажемо се Југа и Ја. Југа обећава, да кад дођу у Лесковац, он организује бар један дан. План је за Јул и Еxит у Новом Саду. Не смемо да се обрукамо. После вечере се растајемо и Југа и ја одлазимо Цхаленгером, а Маре са њим АМГ-ом.
План за сутра, отићи до Дубаи Марине.
Дан шести
Дубаи Марина. Јахте , ресторани, опет архитектура, какве нигде нема, главно превозно средство у Марини су електрична возила, голф аута, скутери, електрични бицикли и тротинети. Нема загађења.
Травњаци као из бајке, нигде папирића ни опушака. Испред сваког локала корпа за смеће и опушке. Крећемо у обилазак. Пешачимо, а нема краја. Ауто смо оставили на паркингу Марине.
Овде се може ићи у обилазак разних локација са мора разним јахтама, глисерима, чамцима, бродовима, а цене су прилично прихватљиве.
Ресторани поред марине један до другог. Седамо да доручкујемо у једном Мароканском. И није нешто скупо. Око 10 евра доручак. Ко би рекао. Већ нас ног боле од пешачења. Југа предлаже да идемо до Марина Беацх.
Одлазимо до плаже, која је препуна туриста. Упознајемо неког Турчина који живи у Москви.Како су нам купаћи остали у хотелу, одлучисмо да уместо на плажи пливање оставимо за тамо. Свакако је вода топлија.
На плажи свега, хоћете да јашете камилу, ту је, хоћете да скачете из авиона падобраном, близу је, изнајмљивање скутера, ту је, хоћете да скачете по трамболини на мору, ту је, ресторани, кафићи ту су. Једино је тешко опет наћи паркинг где смо паркирали. Проводимо неких сат времена и одлазимо до Тиме Оак-а.
Овде се толико брзо граде зграде, путеви, да навигација често забагује. Због пар промашаја, скоро остајемо због горива и на једвите јаде проналазимо бензинску пумпу. Допуњавамо резервоар крећемо даље.
Тиме Оак базени на првом спрату су рај. Јакузи је са врелом водом. Треба вам пар минута да се организам лаганим уласком прилагоди температури. А онда вам се не излази из њега. У базену је већ прихватљивије. Топлије него напољу. Поред базена припремају неки фенси догађај.
Дошао је неки тип, око кога се цела управа окупила. Он седи и пуши наргиле, а они трчкарају око њега и објашњавају му нешто. Део где он седи оградили су траком.
Остало је по плану да одемо до Хард Роцк кафеа. Кажу да је један од највећих на свету. То за сутрадан.
Дан седми
Хард Роцк цафé: Удаљен око 28 километара. Као и у сваком ХР цафеу овде су разни реквизити које су користили познати роцк састави и музичари. Фотографија Јими Хендиxа, одело Јамес Броwн-а, Харлеy Тома Хамилтона, кошуља Мицка Јаггера, одело Цхер, папуче Иггy Попа, Шешир Леслy Wест Моунтаина, Сако Јоа Цоцкера, гитара Мицк Раплха и тако даље. Огромна бина на којој свира неки роцк банд из Немачке.
Свирају жестоко. Овде може да се попије и пиво. Храна је сјајна. А гости са свих страна света. Финални ужитак за пред крај.
Раније морамо да идемо на спавање, мада нам се не иде. Лет је у 9:05, буђење смо заказали за 5:30, а вожњу из хотела резервисали за 6:00. И још треба да се спакујемо. Враћамо ауто Јуну и одлазимо таксијем до хотела. Такси нас је коштао за неких 9 километара око 9 евра.
У Оаку почињем да пишем други део Дубаи авантуре и од умора у 2:00 одлазим на спавање. Нисам ни приметио да ћу спавати само 3,5 сата. Овде време лети.
Последњи утисак о коме размишљам пред спавање. Овде су људи љубазни, поштују једни друге и помажу једни другима. Нигде нисам осетио поглед који вас иритира. Добродошли сте ма које нације, вере или дела света били. И драго ми је што мој син живи у оваквом свету.
Дан осми
Аеродром је неких 30 километар од Тиме Оака, па морамо због могућих застоја да кренемо што пре. На сву срећу није било гужве и долазимо на терминал три где је лет за Флy Дубаи.
На огромном аеродрому некако се сналазимо, узимамо боардинг пасс и пролазимо аутоматизовану проверу пасоша. Нема полицајаца, већ станете испред камере која вас фотографише, ставите сами пасош на скенирање и компјутер упореди податке и отвара капију.
На царинском пролазу морате да скинете обућу за скенирање, као и све метално. Пролазимо, улазимо у огроман лифт који нас вози на спрат и одатле пешачимо дуго да гате-а где треба да се укрцамо.
Пролазимо проверу карата и онда силазимо доле где нас чека аутобус који нас вози до Авиона неких 15 минута. Укрцавање и схватам да нема гужве па сам се увалио у два седишта да бих се испружио како ваља. Лет је трајао неких 6 сати и коначно стижемо у Београд. Кад се изађе из зграде аеродрома, прашина на све стране. Улазимо коначно у мој БМW 320 који ми сад делује као играчка. Идемо право за Лесковац.
Само, живот може да изгледа и другачије. Зависи од тога да ли ћемо следити мржњу или љубав и поверење. Ја сам пре за ово друго.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
