Пси који прате планинаре до врха – кад “питоми” вук постаје домаћин шуме

Питоми и доброћудни, обично дошетају машући репом и наставе са групом или појединцима, као да их знају годинама. Обично иду уз оне који су на челу колоне, лидери, понекад мало убрзају, на рачвањима путева сачекају, па опет уз људе наставе толико природно, као да су домаћини шуме, који су дочекали госте да их мало проведу по околини.

Некада су то власнички пси из села, некада луталице, које сељани хране, а некада живе близу планинарских домова. Нико нема објашњење откуда толика љубав ових паса, најчешће мешанаца, према непознатим људима, откуда толико поверење, дружељубивост и пожртвованост према особама које виде први пут и можда никад више у животу, али сви планинари се куну да ће пас, уколико их је срео у подножју, или на шумској стази, по правилу са њима ићи до врха и са њима се и спустити, независно од тога да ли му дају храну или не. Они храну и не траже, као да им је довољно човеково присуство, а у шуми се заиста осећају као свој на своме, јер ипак су у питању припитомљени вуци.

Планинарски водич Ранко Краљ из београдског Планинарско-спортског друштва “Победа“, каже да су га непознати пси пратили бар на половини планинарских рута.

– Када сам на Ртњу са групом, увек се појаве из села и трчкарају са нама до врха. Посебно воле ако има деце, она их мазе. Воле друштво. Пошто обично иду напред, планинари су ме зафркавали: “Имамо изгледа новог водича!“ Одлично познају стазе и види се да су их прешли много пута – прича Краљ.

Да ово није специфичност наших планина уверио се у иностранству. Најзанимљивији му је био један ретривер у италијанским Алпима, на граници са Швајцарском, који је, у ствари, био власнички пас, са огрлицом. На његов бокс газда је окачио молбу да га планинари не хране, да се не удебља, јер му он редовно даје оброке.

– Тај пас увек иде са једним водичем и групом коју он води до ивице снега, док се не стигне до леда. На залеђене врхове се никад не пење. Прави водичу друштво, а и пружа сигурност у случају да наиђе дивља животиња – објашњава наш саговорник.

Јадранка Тасић, планинарка и ултрамаратонка нишког “Мосора“, већ зна поједине псе на планинама по којима често пење. Каже, Сува планина има свог пса, који обично чека придошлице код планинарског дома на Бојаниним водама. Стара планина и Ртањ имају по два – три која се смењују и редовно прате различите планинарске групе. Када је трчала од Нишке бање до Црног камена (први истакнутији врх Суве планине), упоредо са њом трчала су чак два пса, што је реткост.

– Тај пас који ме је увек чекао на Бојаниним водама, кад се пењем до Трема, највишег врха Суве планине, бира са ким ће да иде. Приметила сам да не иде са свима, али не знам шта му је критеријум за одабир. Кад крене са мном, иде по осам километара без проблема, не оставља ме.

Једном је планинарила са пријатељицом којој је то био први успон. Пас је кренуо са њима кроз шуму, а затим и по камењу, и стигао до врха. Пошто је пријатељица била добро утренирана и до горе ишла прва, пас је трчкао за њом, међутим, надоле, при спусту, када су били битнији вештина и искуство од снаге, Јадранка је предњачила, па је пас пожурио за њом. Само би се повремено вратио до пријатељице када много заостане, да је нестрпљиво опомене да убрза.

– Псе сам сретала и у хрватским и словеначким планинама. Када сам трчала Сто миља Истре, прошле године, један пас ме је пратио пуних пет сати. Оставио ме је кад смо стигли до контролне тачке, где је било још људи. Успут сам са њим делила и храну и воду, чак и банане. Увек са псима поделим оно што понесем, иако нису насртљиви и очигледно је да су ту због друштва, а не због хране. Имам утисак да су то неке старе душе, којима не прија чопор, већ као и неким људима, осамљивање у природи и на врху. По правилу су ови пси мирнији него они у граду и неретко су повређени, по врату или ногама, очигледно од борбе са дивљим животињама. Жељни су пажње – прича наша саговорница.

Доскора је неко време боравила у Вргорцу, родном месту Тина Ујевића, и пела се на највиши врх планине Марокит – Свети Роко. У питању је најјужнији горски гребен Вргорског горја. Ту јој је друштво правио један власнички бели мешанац самоједа и америчког златног ретривера, који ју је пратио до самог врха, на 1.062 метра надморске висине.

– Пси много воле шуму. Једном сам трчала узбрдо кад сам срела човека који је са псом кренуо да обиђе маслињак. Пас је кренуо за мном, час трчећи испред, час иза мене. Човек је за нама пошао колима, али пас никако није хтео назад. Обећала сам да ћу га ја вратити. Дао ми је поводац за сваки случај, ако ми се учини да ће отрчати даље, али није било потребе за везивањем. Трчали смо и ходали до горе, а затим заједно трчали и доле, док нисмо стигли до куће где живе – објашњава Јадранка Тасић.

И Семир Кардовић већ 20 година слободно време проводи у планини, најчешће на Проклетијском венцу, као планинарски водич. Са њим су увек два његова пса – аљаски маламут Грос, који има 11 година, и самојед Амиго, стар седам година. И ови пси обожавају како шуму, тако и планинске врхове.

Фото: Семир Кадровић

– Када излазим из куће у неком свакодневном, такорећи цивилном оделу, они не реагују, међутим када виде да сам у планинарској опреми, радују се као деца. Маламута морам да држим на повоцу кад наилазимо на пределе у којима знам да има крава и оваца, јер је склон насртању. Самојед је врло дисциплинован. Он увек иде слободно, удаљује се највише 30 метара испред и онда стане да ме сачека. Стоји и на сваком раскршћу. У планини често наилазимо на локалне мешанце, зовем их „планински џукци“, али моји пси нису агресивни, добро се са њима слажу, ако ови не нападну – прича Кардовић.

И он потврђује да све планине имају своје псе, који обично живе у селу, врло су питоми и прате планинаре. Нарочито их има по Дурмитору. Међутим, све је више и дивљих паса, одбеглих из града, који су се делом вратили својој вучјој праприроди. Како каже, они су се буквално одметнули у шуму, живе у чопорима, као вуци, али их је мање страх од човека него вука. Док вук, кад нањуши људско присуство, просто нестане, ови пси прилазе, а умеју да буду и агресивни. Хране се ситном диљачи или стрвинама, а зими се спуштају до периферије градова или депонија и ту траже храну.

Осим што је планинар, Кардовић ради и мониторинг дивљег света на северу Црне Горе за неке међународне организације, па већ тачно зна шта на којој планини може да очекује и који су чији трагови. У своје псе има велико поверење, а дешавало се и да помогну у спасавању.

– Недавно су се неки планинари изгубили током ноћи, па смо их тражили, а нањушили су их и нашли моји пси – каже.

Ово није усамљен случај, напротив. Прошле године, баш за новогодишње празнике, сви хрватски медији брујали су о псу-спасиоцу у Хрватској. Планинар је остао заглављен на Велебиту, а преживео је ледену јануарску ноћ захваљујући свом хаскију, који је на њему лежао пуних 13 сати и грејао га. Како су потврдили из Хрватске горске службе спашавања, пас је човека грејао пет и по сати у снегу и још седам и по сати док су га спуштали низ планину. Није хтео да се одвоји од њега.

Милиони људи пратили су ово спашавање преко снимака које су на „фејсбуку“ постављали спасиоци ХГСС-а. Несрећа се десила када су тројица планинара са псом кренула пут Ваганског врха, високог 1.757 метара, и под једним је попустила ледена плоча, па је пао 150 метара низбрдо. Ударио је у стабло и сломио ногу на неколико места, па није могао да устане. Пас Норт се одмах спустио до њега, а пријатељи планинари су позвали спасиоце у помоћ. Спашавање је дуго трајало због леда и одрона, али се пас није одвојио од њега.

Сви који имају псе потврдиће да се ови љубимци, за разлику од мачака, и иначе не одвајају од вољених власника. Мада Јадранка Тасић потврђује да на планини никада није видела мачку, свет је ипак опчинила једна необична мачка планинар, мешанац домаће и сијамске маце, Балу. Она планинари у друштву са најбољим пријатељем – псом Хенријем. Хенрија је 2014. удомила Американка Синтија Бенет, а само три дана по усвајању Синтија и њен дечко Андре Сибилски повели су Хенрија на планинарење. Нови члан породице показао је изузетну спретност, пењао се без проблема по стрмим падинама и литицама, па од тада Хенри увек прати своје власнике у походима.

После неког времена заједници се прикључила и мачка Балу, која је врло брзо научила да шета на повоцу, да би могла у шетње са Хенријем. Временом је са њима почела да иде и на планинарење и камповање по Колораду. Међутим, Балу ипак не може дуго да држи корак са Хенријем, Синтијом и Андреом, па се, када се умори, склупча на Хенријевој глави и леђима, и овај га без проблема носи. Захваљујући авантурама, Хенри и Балу постали су праве звезде “инстаграма“. Синтија и Андре су покренули и фондацију “Хенри и Балу”, са циљем да се сачува 1.000 хектара широм Запада и пошуме области захваћене пожарима.

Текст: petmagazine.rs