Ирвин Д. Јалом, чувени психијатар и писац, остаће упамћен не само по свом доприносу егзистенцијалној психотерапији, већ и по дубоко личним, искреним и често духовитим увиђањима о људској природи.
Његове мисли су драгоцене нарочито онима који улазе у зрелу доб — онима од 40 па навише, када живот више није само хоризонт него и ретроспектива.
Јалом је једном приликом записао: „Када сам напунио 40, напустио сам идеју да сам способан за све. Схватио сам једну од основних животних истина: време се не враћа, а мој живот — ма колико трајао — иде ка крају.“
Иако је свест о пролазности живота присутна у нама од младости, тек у средњим годинама она добија тело и глас. Није то више апстрактна мисао, већ егзистенцијални доживљај. Младићке фантазије о изузетности бледе пред сазнањем да смо, ипак, само један од многих који корача истим путем — путем смртности.
Јалом отворено говори о свом покушају да превари време. Са 40 година био је, каже, заљубљен у жену од 24. Неузвраћено. Био је сломљен. Али када је година дана касније изашао из тог емоционалног суноврата, схватио је једну важну ствар: та жена му је била нужна као „штака“ — нешто што ће му омогућити да одложи суочавање са својим годинама. Није желео да има 40. Желео је да се осећа као да има 24. „Потребна ми је била да бих веровао да сам још млад, да сам привлачан, да нисам ушао у године. Та љубав била је мој начин да побегнем од старења.“
Ту долазимо до кључне теме коју Јалом истиче — уверења
Сви ми кроз живот скупљамо уверења као каменчиће. Нека су корисна, нека нас усправљају, али многа постају терет. Проблем настаје када се човек заглави у уверењима из младости, па у педесетој настави да живи као да му је седамнаест. А живот је већ одавно тражио другачији одговор, другачији темпо. Јалом нас подсећа на једну древну кинеску метафору:
„Дебло дрвета су вредности, а лишће уверења. Лишће се мења.“
Вредности остају, али уверења морају да се прилагођавају. Она која не расту — умиру. И зато су године око 40. преломне. Тада човек почиње да се пита: Ко сам сада? Шта од онога у шта верујем још служи мом животу, а шта ме вуче назад?
„У тим годинама још желите да будете изузетни. Али управо та потреба да будете нешто више од осталих, може вас спречити да будете у миру са собом. Четрдесете су време кад треба да преиспитате своја уверења. Она која изградите тада — водиће вас наредних 15 година.“
Ирвин Јалом данас има 93 године. Његов живот је доказ да је могуће старити са достојанством, са храброшћу, али и с дозом хумора. Његове речи остају као путоказ: старење није пораз, већ прилика да престанемо да се кријемо иза уверења која нас више не служе — и да, можда први пут, заиста будемо слободни.
БОНУС ВИДЕО
