Лаган, компактних димензија и јефтин за производњу “Береттин” аутомат је безмало шездесетогодишњак, но многи припадници Карабињера сматрају га и даље поузданим службеним оружјем
Гледајућ серију "Хоботница" у очи ми је упао један непознати аутомат, којег до тада нисам виђао. Својим занимљивим линијама пленио ми је пажњу, али ме је нервирало што нисам био у стању да га идентификујем. Прошло је од тада прилично година док нисам сазнао да је у питању италијански аутомат ПМ-12, продукт једног од највећих и најпознатијих произвођача ватреног оружја, чувене “Берете”.
Економска помоћ “Берети”
Италија је крај Другог светског рата дочекала на помало шизофрен начин. Иако су пре само годину дана били Хитлерови највернији савезници, Американце и Британце су на улицама дочекали широко раширених руку, са цвећем и пољупцима. чувени Маршалов план предвиђао и огромну економску помоћ Италији, чији су привредници знали да је искористе на прави начин.
Прочитајте још: Шта доноси четврта генерација СРС репетирки?
Управо један од тих привредних субјеката била је и компанија “Пиетро Беретта”. Један од њених конструктора, Доменико Салца, почетком педесетиих година прошлог века експериментисао је са разним домаћим и страним конструкцијама оружја. Његова идеја је да развије нов и модеран аутомат, али тако да буде поуздан као стари “Беретин” М.А.Б. М-1938 који је био у широкој војној употреби. Такође, аутомат је требало да буде лаган, компактних димензија и јефтинији за производњу од старијег брата. На тај начин би се елиминисале слабе стране предратног модела.
У наоружању полиције и Ваздухопловства
Тако се већ 1953. године појавио експериментални Модел 6, на коме су примењени пресовани лимови и телескопски затварач, што ће остати заједничко за све наредне развојне моделе. Напокон, 1958. Салца и његов конструкторски тим завршавају рад на ономе што постаје познато као ПМ-12, када почиње и његова производња у малој серији. Италијанске полицијске службе и војска га усвајају у наоружање 1961. године. Набављене су мање количине за морнаричке командосе, али је Ваздухопловство нови аутомат прихватило са одушевљењем и масовно га користило за обезбеђивање аеродрома. Далеко већи је интернационални успех, где је ПМ-12 био прави хит, а и данас је у широкој употреби у Јужној Америци и Азији. Допуштамо себи слободу, да кажемо како се то десило с пуним правом.
Прочитајте још: Колико се трзај лагане пушке при испаљивању снажне муниције, разликује од копита мазге која се рита?
Сам аутомат је врло занимљив, иако конструкцијски није донео ништа ново или револуционарно. Ипак, начин на који је урађена компилација раније примењених решења, изнедрио је првокласно војно- полицијско оружје. Како би појефтинили производњу и олакшали ново оружје “Берета” је применила пресовање лима при изради сандука са телескопским затварачем, а уместо дрвеног одлучили су се за преклопни кундак.
Компилација проверених решења
Овај сандук је врло занимљиво решен. Са унутрашње стране, у делу који смешта и води затварач, урађени су уздужни жлебови, чија улога је била да приликом кретања затварача у себе приме нечистоћу, како би се затварач несметано кретао. Сви спојеви су урађени тачкастим варењем и врло су квалитетно изведени, као и целокупан сандук. Са леве предње стране се налази аксијалан прорез за кретање ручице заварача, док се отвор за избацивање чаура налази са десне. Предњи нишан је стандардни стубић подесив по висини и правцу, док је задњи нишан отвореног преклопног типа, подешен за даљине од 100 и 200 метара. Уводник оквира је врло дуг и добро фиксира оквир у оружју, тако да нема непријатног климања. Аутомат користи оквире капацитета 20, 32 и 40 метака.
На предњој страни сандука су урађени груби навоји који служе за фиксирање цеви.
Као заштиту од рђања, Италијани су одабрали фосфатизацију и фарбање. Ово се очигледно показало као пун погодак јер тип заштите није измењен ни до данас.
Одвртањем утврђивача цеви који је у облику велике матице, могуће је њено вађење из сандука, заједно са телескопским затварачем. Утврђивач цеви има свој утврђивач који је решен попут израелског Узија. На овај начин је омогућено лако расклапање и склапање, али и измена цеви по потреби. Такође, овај систем је подесан и за монтирање пригушивача, без неких посебних дорада. Цев је квалитетно и прецизно урађена, са шест поља и жлебова, кораком 1:250 милиметара, тврдо је хромирана изнутра и има максималну дужину од 200 милиметара. Ово је сасвим довољно да зрно метка 9 мм Пара добије почетну брзину од 430 м/с и испољи своје потенцијале
“Шпагети Узи”
Аутомат ПМ-12 користи слободни, отворени затварач телескопског типа, што значи да не постоји посебно брављење, већ је у моменту опаљења цев са метком у њој затворена само масом затварача и ударне опруге. Такође, ово имплицира употребу фиксне ударне игле и да се затварач пред отварање ватре налази у задњем положају. И на крају, телескопски затварач значи да се један његов део (у овом случају око његове две трећине) налази око цеви. Преостала трећина служи за смештање чела затварача, ударне игле, извлакача и за правилно позиционирање ударне опруге. Овакво решење је први применио чехословачки конструкотр Вацлав Холек, а прославио га је широм света израелски Узи. Ово је, уједно, разлог зашто је Беретта ПМ-12 у одређеним круговима позната и као “шпагети Узи”.
Предности оваквог типа затварача су бројне. Као прво, смањује се дужина сандука и последично самог оружја, која износи само 418 милиметара са склопљеним кундаком. Даље, са затварачем “омотаним” око цеви мање се мења баланс оружја, што умного помаже код бољег груписања погодака при рафалној паљби.
Лака контрола приликом пуцања
Како се Доменико Салца одлучио да затварач има дуг ход од чак 124 милиметра, добила се врло мала брзина паљбе, која износи око 550 метака у минути, односно око девет метка у секунди. Захваљујући свему овоме, као и предњој ручици, добијено је оружје које се вансеријски лако контролише, чак и при гађању једном руком. Притом све ово се постигло без икакве употребе компензатора или гасне кочнице. Што се безбедности тиче, консруктор је употребио неколико решења. На првом месту кочницу која кочи окидач, а на предњем делу задњег рукохвата, имплементирана је аутоматска кочница да укочи затварач и окидач.
Модификације за Карабињере
Прва модификација аутомата урађена је 1978. године. Поред јединачне и рафалне паљбе, ПМ-12 је добио могућност ограничених рафала од три метка (од чега се касније одустало), а осамдесетих је усвојена бочна полуга са двоструком улогом - полуге кочнице и регулатора паљбе. Одбачен је отворени нишан а прихваћен диоптерски. Изведен је на преклоп и подешен за даљине од 100 и 200 метара. Овај пут, задњи нишан је добио могућност подешавања по правцу. Како је у то време већ постало нормално да разни специјалци каче батеријске лампе на оружје, “Беретта” је развила посебан предњи рукохват где је смештена једна таква лампа. Због свих ових промена, аутомат је добио нову ознаку, ПМ-12С.
На захтев Карабињера поред већ два постојећа сигурносна система, уграђена је кочница смештена на ручици затварача. Уколико затварач не повучемо скроз до краја, а отпусти се ручица, неће доћи до нежељеног опаљења. Овако модификовано оружје добило је ознаку М-12С2.
Прочитајте још: У једном комаду оружје за лов и самоодбрану: Ругер је стигао - правац стрелиште (ФОТО)
Према речима неколицине врсних познавалаца оружја из редова Карабињера, аутомат је врло поуздан и одлично се контролише. Многи од њих сматрају да је потпуно беспотребно преоружавање неким другим моделима, јер су постојећи и даље одлична оружја која су у стању да одговоре свим изазовима. И потпуно се слажемо са њима!
фото: архива Берете
